Војно савезништво САД и Украјине све више је на климавим ногама, преноси амерички портал „Политико”.
Између представника власти у Вашингтону и Кијеву расте разногласјe око тога када би и на који начин требало окончати актуелни ратни сукоб с Русијом, тврде извори блиски администрацији председника Џозефа Бајдена. Наводи се и да су појединци врло узнемирени због свега што се дешава на ратиштима у Донбасу, посебно кад је реч о борбама у индустријском центру Бахмуту (Артјомовску). По њима, Украјинци губе превише људи, војних средстава и времена не би ли сачували град који за бившу совјетску републику и нема неку посебну стратешку важност.
Да ли то значи да је у врховима америчке власти коначно сазрело сазнање да сукоб на истоку Европе може бити окончан једино прихватањем одлука Доњецке, Луганске, Запорошке и Херсонске области да уђу у састав Руске Федерације? Mного тога указује да су се на западној страни Атлантика заситили овог рата и да је дошао тренутак да се посвете унутрашњим проблемима, посебно оним у вези с домаћим банкарским системом.
Недавне „информације” да иза прошлогодишњег терористичког напада на гасовод „Северни ток 2” стоје Украјинци такође указују на то да приврженост земљи Володимира Зеленског полако слаби. Шушка се да су у Вашингтону врло разочарани и тиме што захвалност Кијева за енормне испоруке наоружања није баш адекватна. Додајмо и видно истицање податка да је Украјина на недавну посету америчког председника Џозефа Бајдена потрошила чак 1.400.000 долара. A eфекти овог сусрета били су – минимални.
Американци су незадовољни и решеношћу Зеленског да крене у бој за Крим. У Вашингтону су свесни да би овакав потез садашњи рат подигао на далеко опаснији ниво и да би учешће војске САД, а можда и НАТО-а у том случају било неизбежно. А то би већ био нови светски рат, са свим пратећим последицама, које би једнако осетиле и победничка и побеђена страна. Уосталом, амерички државни секретар Ентони Блинкен јасно је ставио до знања „јастребовима” у Кијеву да је за надлежне у Москви Крим – „црвена линија”.
Али, вратимо се Бахмуту. Упорно залагање Зеленског да се овај град војнички што дуже задржи у украјинским рукама могло би да има више разлога. Један би свакако могао да буде његов стратешки положај. Наиме, падом Бахмута Москва би и формално заокружила територије које су прошлогодишњим изјашњавањима локалног становништва ушле у састав Руске Федерације. То би наравно био пут ка окончању рата, али на начин свакако неприхватљив за Украјину и све оне који су у њега уложили стотине милијарди евра.
Други разлог свакако је куповина времена за припрему увелико најављиване контраофанзиве на пролеће. Ипак, велики број војних стручњака подсећа да Русија још није увела у борбу своје пуне капацитете, да земља и даље функционише у мирнодопским условима, без преласка на ратну привреду. И што је најважније, успела је да се квалитетно прилагоди жестоким економским санкцијама које јој је увео Запад.
Могуће је и да Зеленски жели да од Бахмута направи – мит. Нешто о чему ће препричавати будуће генерације, што ће ући у уџбенике и енциклопедије, о чему ће се певати с поносом, што ће бити звезда водиља будућим генерацијама. Јер то је једини начин да и он сам доспе међу историјске ликове. Колико ће људи морати да изгине за тај мит, остаје да се види.
Тешко је, међутим, да сличан развој догађаја одговара и америчкој страни. После драматичног повлачења из Авганистана 30. августа 2021, после две деценије ратовања, још један пораз (макар и без активног учешћа војника САД) био би превише за најмоћнију земљу Запада. То би био и сигнал да кључне одлуке америчког Конгреса више немају глобални значај. И све поменуто у тренутку агресивне дипломатске офанзиве Кине и Русије на просторима који су донедавно били неприкосновено подручје Запада.
Јасно је да би Американци рат у Украјини најрадије и формално узели у сопствене руке. Али за то немају ни довољно капацитета ни подршку савезника из НАТО-а. Остаје им тек да гунђају поводом начина на који Зеленски и његова кијевска екипа воде игру. А то гунђање постаје све гласније.
Према званичним тврдњама из Вашингтона заједништво с Кијевом остаје непомућено. Ипак, неке пукотине се назиру. „Администрација нема јасан циљ у вези са овим ратом”, тврди Мајкл Мекол, председавајући Комитета за спољне послове. „За сада не видим политику која би нас одвела у победу. Ако такву политику немамо, онда не знам шта тамо уопште тражимо”, закључује.
Слично реагује и Рон де Сантис, гувернер Калифорније и претендент на место будућег америчког председника: „САД имају прегршт других виталних интереса, попут безбедносних, привредних, културних… Неспоразум Украјине и Русије свакако не спада у ту категорију.”
(politika.rs)
