Западни свет, онај који предводе Сједињене Aмеричке Државе, а чији главни играч је ЕУ, никада није размишљао у пуној мери унисоно.
Историја није ишла у том правцу. И данас размере неслагања делују спутавајуће. А све поменуто на најогољенији начин исказује рат, који се већ шесту недељу води у Украјини.
Укратко, разлике у размишљању између Вашингтона и његових европских савезника овим поводом засноване су на простој логици: Американци су на себе преузели улогу снабдевача ратном техником, док од Европљана очекују „тек” да је примене на терену. И, наравно, да жртвују понеки живот зарад „општег успеха”.
Да се све ово дешава као пре неких четврт века на Балкану, можда би планови Беле куће и имали смисла. Али на Старом континенту су схватили шта им се овај пут нуди и решили су да гледају своја посла, а рату у Украјини једноставно окрену леђа. Апели Кијева за војну помоћ просто су се разбили о логику по којој је време сличних авантура увелико прошло.
Догађаји у другој по величини држави на континенту оцењени су као „локални неспоразум”, а њиховим учесницима је препуштено да покушају сами да нађу излаз из свега. Ни то, међутим, није донело жељени спокој. Напротив, донело је спознају да би одлука о препуштању Украјине њеној судбини могла у неком тренутку да буде примењена и на друге земље, па и чланице ЕУ.
И тако, Европа се нашла притиснута сазнањем да се на њеној територији дешава сукоб који је, за сада, војно не дотиче, али и да је, услед погрешног приступа НАТО-а томе, угрозила сопствену безбедност. Отуда и пристајање да се ствари превасходно решавају санкцијама и одустајањем од понеких пословних аранжмана с Русијом.
Ипак, спознаја да се рат води у непосредном комшилуку, ту преко границе, и да су људи који су њиме захваћени (Украјинци једнако као и Руси) такође Европљани, делује депримирајуће. Испоставило се да не постоје инструменти који би такве ситуације разрешили на начин прихватљив за стране у сукобу, али и за укупну међународну заједницу.
Дешавања у Украјини прва су истинска преломна тачка овог века, слична онима које су се збивале у претходном столећу. То изазива неспокој. Посебно због сазнања да су главу поново дигли привидно заборављени – нацисти. Могућност прекомпоновања садашњег западног света и повратак Европе самој себи, слично добу када је Америка углавном била циљ оних који нису схваћени у својим земљама, чини се као да постаје нужност.
Американцима никако не иде у прилог то што је руски председник Владимир Путин увек спреман да разговара са европским колегама, француским председником Емануелом Макроном и немачким канцеларом Олафом Шолцем, али не и с председником САД Џоом Бајденом. У Вашингтону осећају да им много тога клизи из руку, да се њихов глас све чешће губи у сударима с таласима Атлантика.
У Европи су свесни да ће им на леђа ускоро бити натоварена права одговорност, онога тренутка када престану борбена дејства у Украјини и крену разговори о међународним гаранцијама за будућу независност и безбедност ове републике. Неко ће бити прихватљив за једну, неко за другу страну. Али европски глас свет ће без сумње пажљиво слушати.
Тешко је поверовати да би америчка улога у тим преговорима могла бити озбиљнија. Све што је до сада урађено са те стране нанело је Европи више штете него да се директно ушло у сукоб с Русијом. Очигледно, кредибилитет САД у погледу тога увелико је доведен у питање, без велике наде да би скоро могао бити повраћен.
Како сада ствари стоје, услов за разговоре о миру на простору бившег СССР-а је престанак борбених дејстава украјинске војске, што би у међународној заједници свакако било протумачено и као амерички пораз. А после срамотног бекства из Авганистана био би то још један велики гаф Пентагона.
Како сада ствари стоје, уколико буде довољно памети, Европа би и поред знатних економских губитака могла из украјинске драме да изађе као највећи добитник. Можда чак и ојачана другом по величини земљом на континенту. Нема сумње да ће неспоразуми с Русијом временом бити превазиђени. Узајамна зависност је ипак пресудна, што се не би могло рећи за односе са САД.
Значајна ставка украјинског расплета свакако је и отворен позив овој земљи да се прикључи Европској унији, без обавезе чланства у НАТО-у. Другима Брисел и Вашингтон такву могућност никада нису пружили. А подсетимо, источноевропским земљама, као и бившим совјетским и југословенским републикама, чланство у западном војном савезу било је кључни услов за ступање у европско друштво. Америка сада губи и на том плану. А цео украјински рат се десио управо као сукоб САД и Русије.
(politika.rs)
