Jehuda Bauer, Gideon Grajf i Efraim Zurof, trojica najvećih jevrejskih autoriteta za pitanja ratnih zločina i genocida, objavili su proteklih dana svoje proteste zbog inicijative Nemačke i pridruženih joj država, sestrimica i milih jetrvica među kojima i Crna Gora, da u Generalnoj skupštini Ujedinjenih Nacija (GS UN) proguraju famoznu „rezoluciju o genocidu u Srebrenici“.
Trojica profesora, istoričara i intelektualaca sa planetarnim referencama i integritetom, zastupaju istovetan stav: streljanja bosanskih muslimana u okolini Srebrenice, jula 1995. godine, nije bilo (ne)delo genocida.
Zurof kaže da GS UN, pravnički rečeno, nema aktivnu legitimaciju da prosuđuje, a još manje da presuđuje o ovoj, pravnoj a ne politikantskoj stvari, to jest da taj organ UN „nije mesto“ gde se odlučuje „da li je neki istorijski događaj genocid“ (Tanjug, 18. april).
Stav sve trojice, poimence, podržao je, u intervjuu „Sputnjiku“ (26. april), Jahel Vilan, ambasador Izraela u Beogradu, ističući da država Izrael ne prihvata kvalifikaciju „genocida“ za Srebrenicu i tako zaradio etiketu „ljudske sramote“ kojom ga je počastio Elmedin Konaković, ministar spoljnih đelanja BiH (hrvatski portal index.hr, 27. aprila).
Po definiciji genocida UN iz 1948. godine, „srebrenički genocid“ je lažna zastava.
Ali, za jevrejski korpus, ovaj pokušaj krivotvorenja osetljivih međunarodnih regula usvojenih na njujorškom Ist Riveru (Istočnoj Reci) pre 76 godina, jeste sejanje suštinske, ontološke konfuzije.
Za jevrejske i ostale stradalnike u 20. veku (srpske, jermenske, ruske…) takvo, orijentalno „izvlačenje asure“, podmuklo „mršenje konaca“, latinsko „podmetanje nogu“, iliti gambit (dare il gambetto) je relativizacija ključne viktimološke (žrtvoslovne) definicije, simboličko i semiološko degradiranje i derogiranje pojma holokausta i banalizacija milionskog spaljivanja Jevreja u plinskim komorama nemačkog Trećeg Rajha.
Ne samo za Jevreje, ova pornopolitička petarda sumnjivog tajmniga je regresija svetskoistorijskog pamćenja.
Površno bi bilo ignorisati pretpostavku da se baš u ovoj dimenziji kriju temeljni razlozi za prolongiranje glasanja, sa najavljenog 27. aprila na 2. maj, a onda, po drugi put, sa 2. maja ne neki, neodređeni datum.
O tom svedoče i komplementarni fragmenti u izjašnjenjima Vilana, Zurofa i Grajfa.
Ambasador Vilan: „Ne kažem da je holokaust jedini genocid, bilo je još genocida širom sveta. Ali, kada Srebrenicu nazovete genocidom, po mom mišljenju to umanjuje važnost tog termina koji bi, smatram, trebalo da se koristi samo za genocide“.
U autorskom tekstu za „Tajms of Izrael“ (prema portalu „Politike“, 28. aprila) Zurof naglašava da bi „označavanje Srebrenice kao genocida dodatno oslabilo sam značaj tog pojma“, a Grajf (intervju Tanjugu, 17. aprila) tvrdi da je u pitanju „pokušaj prepravljanja istorije“.
Ubijanje genocida u pojam
Strateški motiv srebeničke operacije najdublje je zagrebao Efraim Zurof (Tanjug). Ispod bosanskog epiderma lako je našao nemačko krvavo tkivo. Zurof, uz opasku da je predlog rezolucije „strašna i velika laž“, kaže kako postoji osnova za sumnju u zadnje namere Nemaca koji „pokušavaju da umanje sopstvene grehe i kažu da su Srbi sproveli genocid“.
Zurofovo kurtoazno ograđivanje od ove projekcije ima značaj rutinskog diplomatskog manira. Viši stepen nemačke lobotomije zapravo je zamagljivanje istorijske percepcije holokausta, brisanje tog strašnog, antropološkog žiga nemačkog militarizma i rasizma transferom krivice na Drugog (Srbe).
Srbi su, u toj velikoj i mutnoj revizionističkoj igranci, pritisnuti ovakvim germanskim čekićem i nakovnjem Rimske kurije, izraženim kroz doktrinu „čišćenja povijesnog pamćenja“ koju je autorizovao papa Vojtila (Jovan Pavle Drugi) a koju, u katoličkoj crkvi Gospe Jasenovačke, u selu Jasenovcu, trenira požeški biskup Antun Škvorčević, svake godine od 2002. do ove, na petak pred katoličku Cvjetnicu, uz prisustvo episkopa pakračko-slavonskog SPC.
Škvorčević je još u martu 1999. dobio ovo zaduženje od Vojtile u Rimu. Ta predstava u Jasenovcu zove se „Dan obnove čišćenja pamćenja i spomen mučenika“, a na misi, kao centralnom činu, dešava se ovo: „Tom prilikom se spominju sve žrtve stradale u Jasenovcu, Staroj Gradišci tijekom i nakon Drugog svjetskog rata, te Domovinskog rata“ (portal “Hrvatsko nebo“, 6. travnja 2017.). I sve to uz prioritetnu, marijansku (gospinsku) dimenziju i misteriju.
Srpska pozicija je nadrealna, pritisnuta s oba kraja, između dva pola manipulativne osovine: nemačke paradigme (gde su Srbi genocidni krivac) i Vojtilinog nauka (gde su Srbi kao ustaške žrtve pomešani sa političkim robijašima iz Stare Gradiške i žrtvama tzv. Domovinskog rata).
Termin genocid smislio je Jevrejin Rafael Lemkin. Jevreji imaju čak tri sinonima za ovo, najveće zlo: holokaust (starogrčka reč), šoa (hebrejska) i hurbn (na jidišu). Salamon Jazbec (1965), Jevrejin iz Zagreba, možemo slobodno reći multidisciplinarni mislilac, skovao je novi žrtvoslovni termin – hurbnocid, kojeg Jazbec ovako definiše: „ U mojem vokabularu hurbnocid je sustavno uništenje sjećanja na holokaust, u širem smislu sustavno upropaštavanje povijesne memorije na bilo koji genocid; u prenesenom značenju ponovno ubijanje žrtve“ (“Pečat“, 7. januar 2010.).
Drugim rečima, Jazbec je pronašao ime za ubijanje genocida u pojam.
Jazbec je autor knjige Magnissimun crimen (Največi zločin) sa podnaslovom: Pola vijeka revizionizma u Hrvata, u kojoj analizira dirigovani zaborav ustaškog genocida nad Srbima, Jevrejima i Romima, sa naslovom koji parafrazira knjigu Viktora Novaka Magnum crimen (Veliki zločin).
. Glavna metoda sprovođenja hurbnocida jest povijesni revizionizam. Rrevizionizam prikladno omogućava potpuno izokretanje odnosa; nakon što biva provedena kroz njegov kabinet čuda, žrtva viktimološkom alkemijom prestaje biti žrtvom. U konačnici se žrtva mora nesretno upinjati da je se uopće doživljava žrtvom, dok u klimaksu te dijabolične predstave društvena većina čak nuka (nutka, podstiče) žrtvu da „klečeći moli za oprost“ – kao što su se drznuli zahtijevati neki šovenski cinici početkom devedesetih u ovom kraju svijeta, kaže Jazbec.
Do kojih dubina može da sklizne ta regresija, permutacija samosvesti žrtve, objašnjava Džulija Gorin, američka publicistkinja, Jevrejka rođena u SSSR-u, u tekstu objavljenom u „Svetskoj jevrejskoj reviji“ 2005. (prevod u „Ninu“, 21. jula 2005.).
– Srbija u poslednje vreme doživljava jedinstven i čudnovat fenomen. Umorni od žigosanja, bilo ono zasluženo ili ne, Srbi vrše jednu vrstu sakažnjavanja. Željni da budu prihvaćeni u međunarodnu zajednicu „pristojnih“ naroda, očajnički žele da njihove vlasti jednostavno ispoštuju bilo kakve zahteve sa Zapada i da Milošević bude osuđen, kako bi konačno zaboravili devedesete. U tu svrhu, mnogi Srbi pribegavaju ili samocenzuri (danas je u Srbiji politički nepodobno da se brane ili čak objašnjavaju dela Srba tokom devedesetih) ili samoobmani, ubeđujući sebe same da je svet u pravu i da su oni zaista glavni negativci devedestih, i najveći krivci za građanske ratove koji su im uništili zemlju. Drugim rečima, Srbi izdaju sopstvenu istoriju. Možda bi prvi znak ovoga bio komentar u „Njujork tajmsu“ 1999. godine, u kome je jedna Srpskinja napisala da nije bitno što stvarni broj ubijenih na Kosovu ne odgovara pričama; ako je makar i samo jedan Albanac stradao neprimereno, Srbija je zaslužila bombardovanje, piše Gorinova.
Pandani ovakve žalosne samopercepcije su tzv. stokholmski sindrom i „mankurtizam“ (po kazaškoj legendi, mankurti su bili drevni robovi Kazaha, ratni zarobljenici, kojima su novi gospodari, jednom užasavajućom metodom, gužvajem lobanje pomoću sirove kamilje kože, brisali samosvest i sećanje na prošlost i poreklo).
Epilog
Džulija Gorin u svom eseju citira i komentariše razne autore koji su se bavili „srpskim sindromom“ od čega smo izdvojili četiri pasaža.
– Svakako da je Henitiju (Šon Heniti, komentator „Foks njuza“) prikazivanje ovog snimka (tzv. srebrenička traka) bila retka prilika da se pokaže dobra volja prema islamskom svetu – a u tu svrhu se Srbi koriste već godinama. Kao, mada muslimani širom sveta čine zlodela, našao se, eto, izuzetak gde pravoslavni Srbi, otpadnici od sekularne Evrope, navodno vode džihad protiv muslimana. Srbi služe kao vreća za vežbanje; za klevetanje Srba niko ne odgovara. Prvi izveštaji o terorističkom napadu na Svetski trgovinski centar 1993. spominjali su „srpske teroriste“.
Politički satiričar Oleg Atabašijan, urednik PeoplesCube.com-a rezonuje zašto su Srbi, za zapadnjački establišment i medije, zgodni za ulogu parija:
„Srbi se savršeno uklapaju u stereotip politički podobnih negativaca. Belci su, hrišćani, Evropejci, navodno krivi za ugnjetavanje najpopularnije manjine, muslimana. Cela srpska nacija se pred našim očima žtvuje na oltaru kulta samomržnje, u koji se pretvorila naša zapadna civilizacija“. Zatim:
– Srbi su meta propagande neviđenih razmera, koja ih optužuje za zlodela ravna nacističkim, veli Malić (Nebojša Malić, vašingtonski komentator balkanskih pitanja). Setimo se samo Kristijan Amanpur sa Si-En-Ena, kada je izveštavala sa sahrane dve muslimanske bebe koje su ubili srpski snajperisti, mada su u pitanju bile srpske bebe, a snajperisti muslimanski.
Tri nedelje pre bombardovanja SR Jugoslavije 1999. prvi komandant Unprofora, indijski general Satiš Nambijar, rekao je u govoru u Nju Delhiju:
– Opisivanja Srba kao zločinaca a svakoga drugog kao žrtve nije bilo samo štetno već i licemerno. Po sospstvenom iskustvu znam: sve strane su grešile, ali su jedino Srbi bili spremni da priznaju da nisu anđeli. Svi drugi su insistirali na sopstvenoj nevinosti. Mojih 28 hiljada vojnika, i brojni službenci UNHCR-a i Međunarodnog crvenog krsta nisu bili svedoci nikakvog genocida, već samo ubistava i masakriranja na svim stranama.
(politika.rs)
