Vojni stručnjaci su upozoravali da strategija “eskalacijom do deeskalacije” neće doneti rezultate, već da će dovesti samo do rasplamsavanja sukoba. Upravo to se i dogodilo: ukrajinska kampanja dronovima bila je “udarac koji su sami sebi zadali”, piše portal “Trut end balans”
Rat u Ukrajini ulazi u svoju završnicu: Rusija je pobedila, Ukrajina je izgubila. Marionetska kijevska hunta je sada na kolenima. I to gotovo svi vide, izuzev evropskih lidera, koji nastavljaju da ponavljaju stare mantre, da će “pomagati Ukrajinu koliko god bude potrebno”.
Ovo, između ostalih, tvrdi publicista Šejn Ficdžerald sa portala “Trut end balans” (Istina i ravnoteža), koji dodaje da je sada pred Evropom ključno pitanje: ili će prihvatiti mir pod ruskim uslovima, ili će se odlučiti “za dalju eskalaciju, koja vodi pravo u treći svetski rat”.
Završnica rata u Ukrajini je počela u junu, kada se kijevska hunta odlučila da napade dronovima rusku teritoriju. Rusija je, nastavlja Ficdžerald, predviljdljivo, na eskalaciju odgovorila novom eskalacijom. Kijev je “operaciju pritiska” pokrenuo u junu; Moskva je odgovorila snažnim napadima na ukrajinske gradove i na ključne industrijske kapacitete.
Vojni stručnjaci su upozoravali da strategija „eskalacijom do deeskalacije” neće doneti rezultate, već da će dovesti samo do rasplamsavanja sukoba. Upravo to se i dogodilo, piše Ficdžerald: ukrajinska kampanja dronovima bila je “udarac koji su sami sebi zadali”.
Posledice?
Ukrajinsko društvo je na ivici pucanja. Sada je jasno da su Zelenski i njegovi zapadni pokrovitelji nehotice pokrenuli završnicu ukrajinskog rata. Iz dima i vatre izranja ključna dilema, pred kojom se upravo nalaze atlantističke sile: ili će prihvatiti poraz i primorati Ukrajinu na mir – ili će nastaviti sa pritiscima, što će označiti početak trećeg svetskog rata.
Kako odbiti ruskog medveda
Evo kako je sve počelo. Tokom održavanja godišnjeg Međunarodnog ekonomskog foruma u Sankt Peterburgu (SPIEF), grad se našao na udaru talasa ukrajinskih dronova. Trećeg i 6. juna pogođene su lokacije širom Lenjingradske oblasti. Desetoro osoba je u tim napadima povređeno, među kojima je bilo civila, i jedno dete.
Na meti su se našli naftni terminal u Sankt Peterburgu, pomorska baza, ratni brod, vojna skladišta i stambena naselja. Zelenski je 25. juna objavio da je odobrio “40-dnevnu operaciju pritiska”, radi “primoravanja zemlje agresora na okončanje rata”. Ova operacija predstavlja prelazak na nemilosrdan, sveobuhvatan i koordinisan oblik “gerilskog (čitaj: terorističkog) ratovanja”.
Njen cilj bio je da se u Rusiji izazovu niz ekonomskih i industrijskih poremećaji, kao i psihološki teror, koji bi je primorao na mirovni sporazum.
Stvarni cilj bio je u stvari “obuzdavanje ruskog medveda”, na način na koji to zamišljaju stratezi NATO-a. Kako dodaje Ficdžerald: Gledali smo spekatakl koji je sadržavao i elemente performansa, koji je trebalo da ubedi zapadne lidere da ratni napori Kijeva “dobro napreduju” i da se “zapadna podrška” koristi za “odbijanje medveda”.
Ali u vojnom smislu, smatra Ficdžerald, sve je to bilo zapravo beznačajno, odnosno autogol za ukrajinsku huntu.
Kraj rata u Ukrajini
Volja i otpornost Rusije da izdrži udare doveli su zapravo do potpuno suprotnog efekta, tvrdi ovaj autor, jer je Kremlj, suočen sa nepromišljenom eskalacijom Kijeva, odgovorio novom eskalacijom, čime je samo ubrzao završnu faza rata sa Ukrajinom.
Teško je, uostalom, dodaje Ficdžerald, preceniti razmere zapadnog uticaja u Ukrajini. Prema priznanju Viktorije Nuland iz 2013. godine – tadašnje pomoćnice državnog sekretara za evropska i evroazijska pitanja – SAD su u Ukrajinu uložile pet milijardi dolara.
Nakon 2014, angažovanje Zapada postalo je znatno neposrednije. CIA je, na primer, obučavala ukrajinske obaveštajne oficire i pomogla u razvoju mreže od 12 tajnih baza duž ruske granice. Velika Britanija je, u okviru operacije “Orbital”, obučila više od 22.000 pripadnika ukrajinskih oružanih snaga.
Od 2022. godine, priliv novca, naoružanja i stručnog znanja u Ukrajinu naglo je porastao. U zemlju su pristigle stotine milijardi dolara vojne i finansijske pomoći, uključujući tenkove, oklopna vozila, artiljerijske sisteme, sisteme protivvazdušne odbrane…
Podrška SAD Ukrajini bila je obimna i višestruka. Recimo, magazin “Atlantik” je, pozivajući se na ukrajinske i američke izvore, otkrio da je pomoć SAD daleko prevazilazi isporuke oružja. Vašington je pomagao Ukrajini u identifikaciji ciljeva, uključujući naftne rafinerije.
“Fajnenšel tajms” je izvestio da su i SAD i Francuska pružale pomoć ukrajinskoj vojsci u planiranju ruta, mapiranju sistema protivvazdušne odbrane, otkrivanju ranjivih tačaka i optimizaciji borbenih dejstava…
Ruska odmazda za napade Kijeva
Usledilo je ono što su ruski zvaničnici nazvali odmazdom. Situacija se promenila početkom jula, kada je Rusija započela bombardovanje lučkog čvorišta u području Odese. Broj brodova koji su svakodnevno pristizali u Odesu opao je sa oko 15 u julu, da bi u avgustu, prema izveštajima, saobraćaj potpuno prestao.
Ukrajina je, u funkcionalnom smislu, pretvorena u zemlju bez izlaza na more. Sama Ukrajina je postala laka meta – njena protivvazdušna odbrana se urušila i više praktično više ne postoji, kaže Ficdžerald. Ukrajinske vlasti su prestale da izveštavaju o presretanju ruskih raketa 11. avgusta, nakon što nije oborena nijedna ruska raketa.
Rusija je značajno intenzivirala sistematsko bombardovanje ukrajinske energetske, industrijske i transportne infrastrukture. Dana 8. oktobra veliki deo Kijeva utonuo je u mrak, poremećeno je vodosnabdevanje i zaustavljen rad metroa.
U noći između 13. i 14. oktobra, Rusija lansirala 39 raketa i 128 dronova, pre svega na Kijev i Harkov. Desetine energetskih objekata je oštećeno, 600.000 ljudi ostalo je bez struje.
Direktno pitanje upućeno Evropi
Sa energetskim sistemom koji se nalazi u rasulu, Ukrajina se, na početku zime, nalazi u izuzetno teškom položaju.
Sada, konačno, dolazimo do završne faze ovog rata, piše Ficdžerald. Ili će doći do mira – u bilo kom obliku i ma koliko bilo teško do njega doći – ili će uslediti potpuna konfrontacija Rusije sa Evropom i treći svetski rat.
Zelenski preklinje Evropu da Kijevu pošalje još 300 praketa “patriot” kako bi pregurao zimu. Ali, Evropa nema ni približno dovoljne kapacitete da ih proizvede, a čak i kada bi to mogla, šta bi se time promenilo, piše Ficdžaerld. Vreme je da atlantističke sile “idu na sve ili ništa”, ili da odustanu, tvrdi on.
Da li će se atlantistička Evropa – odnosno NATO – odustati? Ne činiti ništa ili nastaviti po starom – Rusija u svakom slučaju izlazi kao pobednik. Rusija danas raspolaže sa visoko motivisanom vojnom silom, prekaljenom u borbama.
Pitanje je zapravo upućeno direktno Evropi: da li će započeti dug i težak proces normalizacije odnosa sa Rusijom, i to za dobrobit svih – za samu Ukrajinu, za Evropu i za ostatak sveta.
Evropa je umorna…
Teško je odgovoriti na ovo, naizgled jednostavno pitanje, jer Evropa, piše ruski pisac Platon Besedin na sajtu “Fondacija strateške kulture”, sada liči na zver sateranu u ćošak.
Bjung-Čul Han, filozof koji je trenutno veoma popularan, opisuje savremeno evropsko društvo kao “umorno društvo”. Evropsko društvo je iscrpljeno. Umorna zver pokušava samo da zaspi, ali to je čudan fenomen, piše Besedin: telo je teško kao olovo, ali mozak nastavlja da gori, poput usijane ringle na šporetu.
Rezultat toga je bes: takva osoba podseća na onog ko više nije svestan svojih postupaka. On postaje opsednut željom da se osveti onima koji ga uznemiravaju. Obuzima ga gnev, koji graniči sa ludilom, u njemu nema ni trunke racionalnosti, dodaje ruski pisac.
To se danas dešava u Francuskoj. Francuska je utvara koja progoni Evropu. Taj entitet je spreman da sve raznese; on sanja o uništenju izvora svoje patnje – a pri tom nema pojma šta zapravo treba da učini.
Međutim, ključna odlika nemira u Francuskoj, nastavlja Besedin, jeste to što se osnovni uzrok besa ne može ukloniti. Za stvarne promene, piše Besedin, potrebno je mnogo više od maljeva i Molotovljevih koktela; potrebno je znanje kako da promenimo situaciju. Međutim, ti ljudi nisu sposobni za razmišljanje.
Upravo zato evropski rukovodioci, i to na katastrofalan način, kasne sa svojim odlukama. Situacija je, zapravo, monstruozna, jer sistem više nema stvarna rešenja. A još više zastrašuje to što je glavni uzrok evropske iscrpljenosti “sveprožimajuća glupost koja se tamo ukorenila”. Razne “desničarske” frakcije, predviđa ovaj autor – u koje neki i u Rusiji još polažu nade – neće promeniti ništa.
Odgovor Evrope na pitanje da li želi mir ili novi rat sa Rusijom jednostavno je nepredvidljiv.
