Poziv ruskog predsednika Vladimira Putina liderima Kine i SAD Si Đinpingu i Donaldu Trampu da zajedničkim snagama krenu u rešavanje najaktuelnijih globalnih problema čini se kao jedino razumno rešenje u današnjim okolnostima. Podrška pozivu koja je već stigla kako s američke tako i s kineske strane navodi na pomisao da naša planeta konačno i definitivno ulazi u multipolarni 21. vek, i zasvagda odbacuje pravila kojima je obeleženo prethodnih sto godina.
Ono što prvo upada u oči svakako je odsustvo Evrope, pa i NATO-a kao najjače vojne sile na planeti, iz svih planova za eventualni „susret na vrhu”. Ne bez razloga. Na Starom kontinentu tek će morati da dokažu da umeju da budu učesnici u najdelikatnijim razgovorima o zajedničkoj budućnosti, da im je moguće koliko-toliko verovati. Sve ono što se dešava u Ukrajini, ali i po evropskim prestonicama, zasad ukazuje na nedostatak autoriteta, nemoć da se promeni način razmišljanja nasleđen iz neposredne prošlosti.
Upravo je taj nedostatak autoriteta tokom nekoliko proteklih godina stvorio shvatanje da poslom državnika danas svako može da se bavi. Da za to postoje, kroz opštenarodne izbore, posebno odabrani timovi stručnjaka, u čijim rukama su svi državni poslovi, sve namere i planovi za prosperitet, sve istine o „onima pre nas”, sve želje za budućnost i maštanja njenih žitelja. I sve to spakovano u nekakve „elektronske fascikle”, provučeno kroz „veštačku inteligenciju”, „zasoljeno” ponekom individualnom ambicijom, i širokoj javnosti, jednako kod kuće kao i tamo preko granice, predstavljeno kao – važeća politika.
Ipak, ispada da nije sve baš tako jednostavno. Kao prvo, u tim „timovima” nikad nisu samo najpametniji, najobučeniji, najspremniji za rad… Naprotiv, u njima je većina onih koji su se tu provukli nekom čudnom igrom sudbine, naklonošću aktuelnih vođa, samim pripadništvom određenoj stranci, kojekakvim mešetarenjem, pa između ostalog i – zahvaljujući parama. Jer biti u vrhu države dobro je plaćen posao koji otvara mnoga vrata. Čak najmanje ona koja zahtevaju dodatni napor, kojim bi najširem sloju stanovništva bio obezbeđen bolji život.
Na putu u 21. vek na koji je krenula na prelomu dva milenijuma, Evropa je upala u zamku shvatanja da je birokratski način vođenja države jedini ispravan i funkcionalan. Sve ono što smo proteklih dana videli na ulicama Londona, Pariza, Tirane, Milana i drugih velikih gradova jasno ukazuje na suprotno. Na najblagodetnijem kontinentu na našoj planeti ljudi su – nezadovoljni i besni. Pozivi na pobunu sve su češći, kao i okršaji s policijom.
Svakodnevni izveštaji o razbijenim izlozima, pljačkama, povređenima, uhapšenima… preplavili su medije, da bi na kraju sve to „provučeno kroz veštačku inteligenciju” stiglo kao zaključak pred parlamentarce. A, kao što rekosmo, pomenuti nisu ni najpametniji ni najobrazovaniji deo populacije. Naprotiv, oni su – prosek. Možda cilj demokratije i jeste da prosečni vode državu, ali kao što vidimo, nešto tu ne funkcioniše.
Možda je upravo to razlog što je vest o pomenutom „samitu tri kralja” tako gromko zazvučala. Jer reč je o liderima koji su, svojim dosadašnjim delovanjem, svako na svoj način, pokazali jednako šta mogu i čega se klone. Bez obzira na to da li ih neko voli ili ne, njihove poruke se slušaju, vojske se pomeraju, energenti i hrana određuju živote milijardi ljudi. Objektivno, na njih pomno gledaju i svi oni koji su, ophrvani birokratskim načinom razmišljanja, svoje narode stavili na iskušenje. Gledaju nemoćni.
Kompletno zamešateljstvo „obogaćeno” je i saznanjem da u Evropi živi bezmalo 100 miliona migranata, ljudi koji drugačije razmišljaju, drugačije doživljavaju život, drugom bogu se mole i – slabije su plaćeni od pomenutih bundžija. Takvi, zasad, stoje po strani, gledajući haos koji se zbiva oko njih. Svesni su da bi njihovo uključivanje u pobune proizvelo katastrofalan efekat. Jer biti treća strana u eventualnom građanskom ratu moglo bi da proizvede razarajući efekat. Ipak, ne bi trebalo sumnjati da među bundžijama ima i takvih koji neće prezati od toga da „migrantsku komponentu” ubace u svoje razarajuće planove.
Imajući u vidu pomenuto, Evropa sve više gubi privlačnost. Nekadašnji centar sveta, centar nauke, filozofije… pretvorio se u prostor na kojem obitavaju stotine miliona ljudi zaglavljenih u logici prošlog veka i bez ideje kako se iz svega izvući, kako krenuti napred i kome se prikloniti. Jer već pomenuta „tri kralja” o Evropi sve više razmišljaju kao o – opterećenju. I pored toga što su veoma svesni da ovde leži ogroman potencijal i da je naš kontinent i dalje centar sveta. Ovde se meri puls naše planete, prelamaju sve nevolje…
Toj i takvoj Evropi koja, kako smo pomenuli, sve više gubi privlačnost, trebalo bi i mi da se pridružimo. Takvi su nam barem planovi. Muka je, međutim, u tome što se mi tek spremamo da uđemo u društvo iz kojeg bi poneki sada voleli i da izađu. Nemojmo da gledamo na premišljanja Velike Britanije. Njena odluka iz 2020. da se distancira od nekadašnjih partnera i napusti Evropsku uniju bila je zasnovana na prostoj činjenici da Ujedinjeno Kraljevstvo nije uspelo u pravoj meri da izrazi svoju nadmoć nad kontinentalnim delom zajednice. A u Londonu su i te kako navikli da budu iznad svih drugih. Nedavno izražena želja za povratkom bazirana je upravo na činjenici da se, spletom globalnih okolnosti, ukazala nada za povratak te nadmoći.
Mnogi smatraju da je Evropska unija izgubila svoju osnovnu namenu, da nije otišla dalje od eksperimenta neprirodnog ujedinjenja. Nešto što je u početku bilo Zajednica za ugalj i čelik (1951–1952) s ukupno šest članica, do danas se proširilo na 27 zemalja, postalo država nad državom, uključujući i ogromnu NATO armiju. Ali bez istinskog zajedničkog lidera koji bi umeo da prohteve i najbogatijih i najsiromašnijih, agresivnih i miroljubivih, sroči u zajedničku politiku i kao takvu je ponudi ostatku čovečanstva. Jer takav je i dalje svet u kojem živimo.
(politika.rs)
