За два дана Валентина и Кристина, двије предивне, умиљате и веселе бебе, имаће четири мјесеца. И не би ту било ништа необично да те бебе, пријевремено рођене средином јануара, нису заправо биле сијамске близанке.
Отад им пуно тога није ишло у прилог, али успјеле су. Данас живахне бебе усрећују родитеље, али и цијело Ребро јер се многи не могу начудити “чуду” које је у њихову случају успјела учинити медицина.
Наиме, рођене су спојене доњим дијелом прсног коша и заједничка су им била јетра те цријева. Пет седмица послије рођења и након 15-сатне операције, у којој је учествовало чак 14 доктора и готово исто толико другог медицинског особља, Валентина и Кристина само су близанке, не више сијамске.
Свака у свом креветићу, па чак и у својој соби на загребачком Ребру дијеле осмијехе својој мами Марији и тати Петру.
Плачу кад су гладне или им нешто треба, у само два мјесеца од операције удвостручиле су тежину и сјајно напредују. Онај ко не зна никад не би рекао да су некад те малене “присилно” гледале једна другу у очи, да су биле животно угрожене више пута. Сад је све то иза њих, доктори кажу да им предстоје још неки мали корективни захвати, а онда ће се с мамом и татом придружити сестри и брату у Вировитици.
Наиме, одмах након рођења бебе су из родилишта у КБ-у Свети Дух превезене у КБЦ Загреб гдје је почела лавовска борба за њихов живот и припрема досад у Хрватској невиђене и компликоване операције за коју се унапријед знало да ће бити неизвјесна до краја.
Родитељи Марија и Петар Тамболаш стрепили су над својим близанкама готово даноноћно, а доктори у Заводу за неонатологију и неонаталну интензивну медицину покушавали су “поправити” све оно што им је био проблем јер су Валентина и Кристина рођене у 33. седмици, а то значи да им је требало времена да се опораве до операције.
“Уз то што су бебе биле спојене, проблем је био и то што су рођене прерано, али и чињеница да су имале неизбалансирану циркулацију. Због тога је једна близанка била хипертензивна (високи тлак), а друга хипотензивна и није могла мокрити. Друга је беба, пак, мокрила вишеструко превише и срце јој је било преоптерећено (хипертрофија миокарда)”, објашњава доц. др. Ружа Гризељ, прочелница Завода.
Додаје да су то само неки од проблема које су близанке имале након рођења и наглашава да је овакав случај врло ријетко описан у литератури.
Биљежи се, примјерице, само 16 одсто близанаца спојених цријевима, а Кристини и Валентини била је спојена и јетра односно циркулација.
“Ријеч је о другом случају у свијету да су близанци спојени и јетром и цријевима. У овом првом случају преживио је само један близанац, а наше су дјевојчице обје живе, упркос чињеници да је једна била циркулацијски компромитирана, а друга преоптерећена. Ријеч је о близаначком трансфузијском синдрому који настаје након порода код сијамских близанаца”, рекла је др. Гризељ.
За раздвајање су се доктори одлучили кад су бебе имале шест седмица, а дотад су се борили са свим оним што се догађа или се може догодити недоношчади. Требало је на истоме мјесту окупити више од двадесет стручњака различитих специјалности и организовати дежурства. У болници је тај дан владало изванредно стање.
Помоћ с Меркура
Сама операција изведена је у суботу, на дан кад у болници влада релативни мир. Међутим, у ребарским операцијским дворанама било је као у кошници. Анестезиолози су стигли први. Већ у 7 ујутро почеле су прве припреме. Један од хирурга био је др. Данко Микулић којег је КБЦ посудио из КБ-а Меркур јер је ријеч о врсном хепаталном кирургу. Његова је помоћ била потребна управо зато што су бебе биле спојене јетром.
“Операција је почела у 9 ујутро. Кардијални кирург др. Дражен Белина морао је одвојити прсну кост и утврдити јесу ли срца стварно одвојена како су показивале слике. И пластични кирург доц. др. Крешимир Булић обавио је свој дио посла јер су дјеца била спојена великим дијелом коже”, описује др. Микулић.
Спојени органи
“Нисмо знали што ћемо све наћи кад кренемо с операцијом јер су такви случајеви јединствени. Неријетко се покаже да је анатомија друкчија од онога што су вам рекле саме претраге. Оно што смо знали јест да је јетра јединствени орган, односно да су спојене, а нисмо знали да су добрим дијелом спојена и цријева, и то од дванаестерца до пред крај танког цријева. Све им је то било заједничко. То смо откривали тијеком операције. Након што смо одстранили прираслице које су биле посљедица упале цријева, кренули смо на дијељење јетре”, објашњава др. Микулић.
Поступак окретања
“Срећа је била што су бебе имале неовисну крвну опскрбу јетре, што нам је омогућило добар исход и да нити једна од близанки не претрпи штету. Свака је добила достатан и функционалан дио јетре. Након тога слиједио је захват на цријевима како би се омогућило да обје бебе имају довољно цријева за нормалан рад. Кад смо завршили с цријевима, дошао је тренутак кад их је требало окренути, а то је било врло захтјевно. Сам поступак окретања ради покривања кожом потрајао је више од сата, унаточ томе што су сви у сали били одлично координирани”, тумачи др. Микулић захтјевност тог захвата.
Грозна трема
Осим тога, пластични су кирурзи данима радили нацрте како уопште кренути с операцијом а да “затварање” након захвата буде што боље и тражи што мање корекција у будућности.
“Чак сам спајао боце, цртао, а све не би ли било што боље”, прича доц. др. Крешимир Булић.
Посебна су прича анестезиолози који су морали 14 сати одржавати све функције малих беба под строгом контролом.
“Оне су обје у тренутку операције имале само 4500 грама. Били смо спремни ставити их на ЕЦМО уређај ако буде требало, али, срећом, то је избјегнуто”, објашњава анестезиологиња др. Сања Коносић.
“На почетку је било проблематично осигурати дисајне путеве јер су бебице мале па је онда додатно тешко поставити тубус, централни и артеријски венски катетер… Бринуло нас је хоћемо ли бебе моћи вентилирати у бочном положају. Бринуло нас је хоће ли издржати срце једне бебе и бубрези друге. Но, на крају нисмо имали чак ни велики губитак крви, чега смо се такођер бојали”, каже др. Коносић.
“Сви смо имали грозну трему што ће бити након захвата. Развеселило нас је кад је Валентина, која уопће није мокрила, након операције мокрила, што је био знак да није дошло до бубрежног затајења чега смо се сви бојали. Имали смо за то већ спремну дијализу, али, срећом, није требала. То говори да смо одабрали и прави тренутак за операцију. Код сијамских близанаца операције се одгађају јер је успјех већи што су дјеца старија, односно након трећег, четвртог или чак шестог мјесеца. Но, иако је код њих било доста компликација након рођења, били смо приморани ићи на рано раздвајање и очито смо добро одлучили тако да је све добро прошло”, закључује др. Гризељ.
(jutarnji.hr)
