Купус, паприка и лубеница из Црњелова, који су „тамићима“ стизали све до Београда и Сарајева, отхранили су и одшколовали генерације мјештана, међу којима је и млади градоначелник Бијељине.
Прије пола вијека, у златно доба СФРЈ, Горње и Доње Црњелово имали су заједно више од 5.000 становника и више од 100 „тамића“, малих камиона тротонаца, који су се производили у Творници аутомобила ТАМ у Марибору. Хроничари ће рећи да је свака домаћинска кућа имала „тамић“, а све су куће биле домаћинске: богате, радишне и пуне вриједне чељади.
Легенда, опет, каже да су се Словенци у Марибору питали „гдје је тај град Црњелово“, у којем продају највише својих камиончића.
Црњелово, наравно, није град. Каквог би посла, уосталом имали „тамићи“ у граду! Црњелово је велико, богато семберско село, по некима чак најбогатије село у бившој Југославији. Деценијама је познато по поврћу и, наравно, „тамићима“, којима су домаћини то поврће возили на пијаце од Београда и Осијека, до Сарајева и Сплита.
Данас су друга времена. Оно, није да су Црњеловчани сиротиња, како би и били кад имају скоро 6.000 хектара плодне земље, али је све мање руку спремних да ту земљу обраде. А нема више ни оне државе, ни оног некадашњег трговања на пијацама. И „тамићи“ су отишли у легенду.
Посљедњи „тамић“ у Црњелову, који је у топ форми, онај је на имању Станка Новаковића. Чудо од камиончића, годиште 1988, а цакли се као нови.
– Јест, добро је очуван, зато што га већ годинама ријетко палим. Нема посла за „тамића“. Понекад њиме одвезем поврће у фабрику „Сава“ или лубенице на пијацу у Бијељину и то је то. Прошла су она предратна времена, кад се ухвати колона „тамића“ па правац Београд или Сарајево – испричао је Станко за портал ИнфоБијељина.
Данас мали пољопривредници купус и паприку возе у аутоприколицама, и то угавном само до бијељинске пијаце, а са великих имања поврће се одвози шлеперима у тржне центре и фабрике.
Тако је и Станков „тамић“, као и други зелени камиончићи из Црњелова, отишао у пензију.
А прије 32 године плаћен је, за то време папрених 30.000 њемачких марака, и то – у девизама. Да није имао девиза чекао би Станко мјесецима да му из Марибора испоруче „тамић“, а питање и да ли би га дочекао. Словенци већ тада нису мнго зарезивали званични валуту – инфлацијом нагрижени југословенски динар.
Станку се, као и другим домаћинима, „тамић“ вишеструко исплатио. За два-три мјесеца сезоне, причају домаћини, у оно предратно доба породица је од поврћа на пијацама могла зарадити нови аутомобил, трактор или камиончић, или реновирати кућу и да опет остане да се преко зиме живи господски.
Зими уживанција уз ватрицу, али љети крвави рад – такав је живот у Семберији. Није богатство Црњеловчанима пало с небеса. За ово село се тако, везује, још једна легенда. Кажу да су цуре, које нису склоне мотици, у стара времена молиле бога да их родитељи не удају у богато Црњелово. Џаба богатство кад мораш да ринташ као роб!
Да ли због тешког рада, или зато што се данас рад све мање исплати, тек млади бјеже из Црњелова. У посљедњих 50 година број становника се скоро преполовио. Данас Горње и Доње Црњелово имају тек нешто више од 3.000 становника. Све је више старих, све мање омладине и дјеце.
– Смањила се производња поврћа, није као некад, нема људи, одлазе са села, напуштају нас млади. Ево, у овом нашем сокаку остаде пар кућа само – каже Станко Новаковић.
Ипак, и данас Црњелово слови као „село добрих домаћина“, а ти добри домаћини су одгајили бројне учене људе: економисте, правнике, учитеље, љекаре. Међу њима је и звијезда минулих локалних избора: млади градоначелник Бијељине, доктор Љубиша Петровић.
Како је рекао за Српскаинфо, рођен је и одрастао у Црњелову, родитељи су му пољопривредници и њега је отхранило и одшколовало црњеловачко поврће.
И након што је постао један од најбољих студената Медицинског факултета у Београду, па један од најбољих младих љекара, који је студије завршио просјеком 9,4, и на крају један од најмлађих градоначелника у БиХ, остао је вјеран свом селу. И данас живи на породичном имању у засеоку Вруља у Доњем Црњелову.
– Семберија заслужује одговорнију аграрну политику, морамо подржати мала и средња пољопривредна газдинства да би млади остали у селима, а морамо се одужити и генерацији наших родитеља, који су читав живот вриједно радили и сада заслужују достојанствену старост – рекао је Љубиша Петровић за Српскаинфо.
(srpskainfo.com)
