Ukrajinska drama u sijenci rata u Persijskom zalivu

Ži­ve­ti sa sva­ko­dnev­nim ra­tom sva­ka­ko ni­je la­ko. Ali ži­ve­ti sa dva po­sta­je – po­gub­no. A upra­vo kroz tu ne­vo­lju pro­la­zi da­nas svet.

Po­seb­no evrop­ski. Ta­man ka­da smo se po­na­da­li da se su­kob ko­ji već če­ti­ri go­di­ne tra­je u Ukra­ji­ni bli­ži ka­kvom-ta­kvom kra­ju, ame­rič­ki pred­sed­nik Do­nald Tramp i izra­el­ski pre­mi­jer Ben­ja­min Ne­tan­ja­hu su pa­žnju svet­ske jav­no­sti pre­u­sme­ri­li na Bli­ski is­tok.

Ipak, dok onaj ukra­jin­ski, lo­ka­li­zo­van na re­la­tiv­no po­zna­ti pro­stor i bez pre­te­ra­nog kul­tu­ro­lo­škog na­bo­ja, ni­je us­peo ozbilj­ni­je da po­re­me­ti pla­ne­tu u nje­nom ko­smič­kom mi­ru, dru­gi u ko­jem Izra­el i SAD ra­tu­ju pro­tiv Ira­na, pre­ko no­ći nas je vra­tio u vre­me­na za ko­ja smo bi­li ube­đe­ni da su odav­no za na­ma. U vre­me­na po­de­la po re­li­gij­skim, du­hov­nim, pa i na­ci­o­nal­nim pri­pad­no­sti­ma.

Raz­li­ka iz­me­đu Ukra­ji­ne i Ira­na ni­je za­ne­mar­lji­va. Dok je svet u slu­ča­ju pr­ve ze­mlje i mo­gao sa pri­stoj­ne dis­tan­ce da pra­ti ta­mo­šnja de­ša­va­nja, ovaj no­vi rat je za­pre­tio da sve nas za­u­sta­vi u na­sto­ja­nji­ma da u dru­gu če­tvr­ti­nu 21. ve­ka uđe­mo sa ube­đe­njem da smo svi ipak sa­mo ljud­ska bi­ća.

I dok su u Ukra­ji­ni na me­ti, uglav­nom, bi­li lju­di pod oruž­jem, voj­ni objek­ti, in­fra­struk­tu­ra, na Bli­skom is­to­ku cilj­na me­ta kao da su – ci­vi­li. Zlo­či­ni po­či­nje­ni ne ta­ko dav­no u Ga­zi, bes­pri­mer­na ra­za­ra­nja i pro­te­ri­va­nje sta­nov­ni­štva, ni­su još ne­sta­li iz me­di­ja kao va­žna in­for­ma­ci­ja, ali ono što se de­ša­va u Ira­nu po­di­glo je op­štu uz­bu­nu.

Hlad­no­krv­no ubi­stvo 168 ne­du­žnih de­voj­či­ca u jed­noj ško­li u me­stu Mi­nab, uzro­ko­va­nje eko­lo­ške ka­ta­stro­fe bom­bar­do­va­njem naft­nih re­zer­vo­a­ra, pa i di­rekt­no ubi­stvo iran­skog vr­hov­nog vo­đe i jed­nog bro­ja nje­go­vih sa­rad­ni­ka već su od ve­li­kog de­la svet­ske jav­no­sti oce­nje­ni kao – rat­ni zlo­či­ni. Ni­šta ma­nje stra­šni od onih ne­dav­nih u Ga­zi.

U Ukra­ji­ni, i po­red po­vre­me­nih pro­vo­ka­ci­ja, slič­nih tra­ge­di­ja ni­je bi­lo. Ve­ći­na ze­ma­lja je to­ga sve­sna i za­to ov­da­šnji ape­li za po­moć, upu­će­ni pre sve­ga čla­ni­ca­ma NA­TO-a, ni­ka­da ni­su na­i­šli na istin­ski plod­no tlo.

Za­hva­lju­ju­ći pre­u­sme­ra­va­nju pa­žnje na Bli­ski is­tok, u Ki­je­vu su pre­ko no­ći osta­li bez adu­ta. Sva­ki apel za po­moć, bi­lo fi­nan­sij­sku bi­lo voj­nu, raz­bio se o strah Evro­plja­na, pa i Ame­ri­ka­na­ca, da će im sve po­me­nu­to usko­ro bi­ti po­treb­no za sop­stve­nu za­šti­tu. Jer uda­ri na Iran za­pre­ti­li su da po­kre­nu svet­sku voj­nu ma­ši­ne­ri­ju.

Tramp još uvek ni­je ob­zna­nio sa ko­jim kon­kret­nim ci­ljem je kre­nuo na Islam­sku Re­pu­bli­ku. Ja­sno je da u ovom slu­ča­ju ni­je mo­gao da od­i­gra re­pri­zu slu­ča­ja „Ma­du­ro”, ali je isto ta­ko ja­sno i da je ne­mo­gu­će spre­či­ti Iran, ili bi­lo ko­ju dru­gu ta­ko ve­li­ku dr­ža­vu, da po­slu­je po za nju naj­po­volj­ni­jim uslo­vi­ma. A te uslo­ve po­dr­ža­li su i glav­ni ame­rič­ki kon­ku­ren­ti Ru­si­ja i Ki­na. Na dru­goj stra­ni, Ame­ri­kan­ci u Ukra­ji­ni, de­lu­ju mno­go prag­ma­tič­ni­je, shva­ta­ju­ći da se u ovom slu­ča­ju za ko­nač­no re­še­nje ipak pi­ta­ju nad­le­žni u Mo­skvi.

Upr­kos buč­nim re­ak­ci­ja­ma, sud­bi­na Ukra­ji­ne, objek­tiv­no, ni­je mno­go po­tre­sla Evro­plja­ne. Na­pro­tiv, stvo­ri­la je pri­vid da bi u sve­mu mo­gli do­bro da pro­fi­ti­ra­ju. Ali stva­ri su kre­nu­le neo­če­ki­va­nim to­kom. Ame­rič­ko-izra­el­skom ak­ci­jom u Ira­nu sve na­de su i de­fi­ni­tiv­no raz­ve­ja­ne.

„Evro­pa je gi­gant na gli­ne­nim no­ga­ma. Ka­da se na Bli­skom is­to­ku po­dig­ne pra­ši­na, fa­bri­ke na sta­rom kon­ti­nen­tu se za­tva­ra­ju, po­seb­no na­kon što je jef­ti­na ener­gi­ja ko­ju je is­po­ru­či­va­la Ru­ska Fe­de­ra­ci­ja ma­zo­hi­stič­ki od­ba­če­na”, pi­še por­tal „An­ti­di­plo­ma­ti­ko”.

Evro­plja­ni su se na­šli u klop­ci. Svo­je­volj­no i za­hva­lju­ju­ći pot­pu­no po­gre­šnoj ra­ču­ni­ci osta­li su bez ener­ge­na­ta i iz Ru­si­je i iz tzv. ze­ma­lja za­li­va. Na sve po­me­nu­to iz Va­šing­to­na ne sti­žu sig­na­li da bi sa te stra­ne mo­gla da stig­ne bi­lo ka­kva po­moć. Raz­mi­mo­i­la­že­nja u pro­ce­ni ak­tu­el­ne si­tu­a­ci­je i ne­slo­žnost u od­lu­ka­ma uko­či­li su bi­ro­kra­ti­ju u Bri­se­lu. Ne­ki su čak od­bi­li i sa­mu po­mi­sao da voj­no ili fi­nan­sij­ski po­dr­že agre­si­ju na Iran.

Svet­ski me­di­ji su zbu­nje­ni. Če­sto snim­ci sa te­re­na go­vo­re sa­svim su­prot­no od ono­ga što iz­go­va­ra­ju no­vi­na­ri u stu­di­ju, ili o če­mu pi­šu u dnev­noj štam­pi. Na­klo­nost pre­ma na­pad­nu­toj Ukra­ji­ni u di­rekt­noj je ko­li­zi­ji sa ne­na­klo­no­šću pre­ma žr­tva­ma in­va­zi­je na Bli­skom is­to­ku. Ni Sa­vet bez­bed­no­sti Uje­di­nje­nih na­ci­ja ni­je us­peo da se dis­tan­ci­ra od dvo­stru­kog ci­vi­li­za­cij­skog ar­ši­na.

Rat pro­tiv Ira­na u za­se­nak je ba­cio ukra­jin­ska de­ša­va­nja. Da li će to otvo­ri­ti no­ve ape­ti­te na ru­skoj stra­ni, po­go­to­vo one ve­za­ne za Cr­no mo­re, bi­će stvar pro­ce­ne. Za to vre­me, u Te­he­ra­nu otvo­re­no op­tu­žu­ju Evro­pu za sa­rad­nju sa agre­so­ri­ma na Bli­skom is­to­ku.

Pi­ta­nje da li će sa­da­šnja si­tu­a­ci­ja oso­ko­li­ti mi­gran­te, iz tog de­la sve­ta da i sa­mi pre­du­zmu ne­ke ak­ci­je, već uve­li­ko iza­zi­va zeb­nju u Evro­pi. Ta­ko gle­da­no, de­lat­nost sled­be­ni­ka Vo­lo­di­mi­ra Ze­len­skog či­ni se tek kao bla­go na­ru­ša­va­nje sva­ko­dne­vi­ce.

(politika.rs)