Predstojeći susret predsednika Sjedinjenih Država Donalda Trampa i njegovog ruskog kolege Vladimira Putina neće se, kako se to predviđa, dogoditi na neutralnom terenu. Naprotiv, dogodiće se na zajedničkom – na Aljasci.
Ovde su dve sile razdvojene Beringovim moreuzom i faktički udaljene jedna od druge svega 3,8 kilometara. Danas već i mala deca znaju da je najveća američka država kupljena 1867. od tadašnjeg ruskog cara Aleksandra Drugog Romanova. Nije bilo rata, pogibija, nesreće… Jednostavno, posao.
Ipak, nema sumnje da će biti i onih koji će susret protumačiti kao „odlazak Putina Trampu na noge”, ali to će biti loša procena. Treba, naime, imati na umu da je ruski predsednik pred odlazak na ovaj istorijski sastanak sebi obezbedio podršku ključnih svetskih igrača: Kine, Indije, Brazila, Turske… S druge strane, njegov američki sagovornik ne može da se podiči ni saglasnošću sa najbližim saveznicima, pre svih Evropom. Njegov najjači adut ovom prilikom biće sporazum o miru između Jermenije i Azerbejdžana koji je isposlovao pre nekoliko dana.
Ono što nas svakako očekuje, naravno pod uslovom da susret na Aljasci da očekivani rezultat, jeste globalna istorijska promena. U vodu će pasti sva zaklinjanja u državni suverenitet, pravo na samoodlučivanje naroda, nezavisnost… A to može naš svet da okrene potpuno naopačke. Organizacija Ujedinjenih nacija gubi svoj smisao, međunarodno pravo se podređuje moći najjačih sila. Sve u strahu od rata, opšteg uništenja. Iskreno, živeli smo to i ranije, ali nikada ovako otvoreno i neporecivo.
Šta u takvim okolnostima preostaje „malim” zemljama? A u takve se danas ubrajaju i nekadašnji evropski moćnici Velika Britanija, Nemačka, Francuska… Da li će pognuti glave ili pokušati nešto što im tokom istorije nikada nije uspelo? I da li će za protivnika izabrati silu na zapadnoj strani Atlantika, ili će ratnu sreću, po ko zna koji put, potražiti na istoku? Stari kontinent pun je protivrečnosti i mogućnost da iste samo dodatno narastu vrlo je verovatna.
Po nekim procenama savez BRIKS (Brazil, Rusija, Indija, Kina, Južna Afrika, uz pridružene zemlje) već je ozbiljno načeo hegemoniju tzv. Zapada. Najavljene američke ekonomske sankcije Rusiji unapred su pale u vodu upravo zahvaljujući pomenutim zemljama. Malo ko ih još uopšte pominje. Uostalom, zapadni deo naše planete i danas opstaje upravo zahvaljujući ekonomskim potencijalima onih drugih.
Ali i ta računica će događajem na Aljasci biti poremećena. Vekovni „snabdevači” sveta hranom, energentima, radnom snagom i drugim bogatstvima počeli su drugačije da razmišljaju. Posle strogo ekonomskog saveza BRIKS sve više se govori i o njegovom vojnom pandanu – KRISK (Kina, Rusija, Iran, Severna Koreja), bez sumnje namenjenom ogledanju sa Amerikom. Ne u smislu invazije na američki kontinent, ali svakako sa ciljem da se Amerikanci sklone sa teritorija koje im ne pripadaju. Jednako u Aziji, na Bliskom istoku, pa i u Evropi.
Glavni fokus, za sada, ostaje na Ukrajini, pa i Evropi uopšte. Jer promene koje bi trebalo da se dogode na našem kontinentu neće ostati neprimećene uzduž i popreko cele planete. Eventualna podela druge po veličini evropske države mogla bi lako da izazove slične ambicije i kod drugih. A to teško da je moguće regulisati samo potpisima Trampa i Putina. I drugi će se o nečemu pitati. Ako ne sad, onda u budućnosti. Narod ne kaže bez razloga: „Ničija nije doveka gorela.”
Prvo o čemu treba razmišljati svakako je reakcija samih Ukrajinaca. Osećaj da ih niko ništa ne pita, pa ni sam lider Zelenski, ostaviće teške posledice po moral 45 miliona ljudi. Kakvu budućnost će oni sagledavati, u šta će verovati, za koga raditi, kome račune polagati… Po okončanju izgubljenih ratova Nemci i slični su znali šta im je činiti.
Ali Ukrajinci nisu izgubili rat. Niko nije potpisao poraz, povukao vojsku. Jednostavno, naređeno im je da prestanu da se međusobno ubijaju. Pa makar i uz pomoć Rusa. Šta će na sve to reći drugi, pre svih Palestinci u Gazi? Da li će i oni dočekati da neko izraelskim vojnicima naredi da obustave pokolj? Kako će reagovati Iranci, o čemu razmišljati na Tajvanu ili u Meksiku? Ili kod nas na Balkanu?
Po ko zna koji put pokazuje se da demokratija nije magična reč. Samo je vešto skrivena iza nuklearnih pretnji. Sila je ono što pokreće svet i što njime vlada. Kosmička pravila jača su od svake filozofije. To nije tako teško shvatiti. Tome se treba prilagoditi, potisnuti pojedinačne sujete. „Ukrajinski eksperiment”, jer drugog valjanog naziva za sadašnju situaciju nema, mogao bi da donese mir. Ne i novo, poštenije vreme, ali svakako predah za razmišljanje.
Ako hladna Aljaska barem malo ne ohladi usijane političke glave, ne piše nam se dobro. Mnogo toga je u igri, uključujući i planove onih koji ne žele uspeh samita Tramp–Putin. Neće biti mnogo bolje ni ako dogovor bude overen. Ali barem ćemo znati na čemu smo i koje su nam koordinate za budućnost.
(politika.rs)
