Откуд толика патолошка мржња код жене која је најбоље године детињства, како је сама причала, провела у Београду, са својим српским пријатељима? Код жене која и даље уме да чита и пише српски језик? Прочитајте у тексту из архиве Недељника који је завирио у “Прашко пролеће”, аутобиографију – коју, наравно, није написала сама, мада то не пише на насловној страни – у покушају да пронађе одговор на једноставно питање. Зашто Медлин толико мрзи Србе?
Одвратни Срби – речи су којима је Медлин Олбрајт, бивша америчка државна секретарка, почастила активисте чешког удружења “Прашко пролеће”, када су јој они под нос потурили фотографију на којој се налазе жртве НАТО бомбардовања 1999.
Напоље, напоље! – узвикнула је Олбрајтова на промоцији своје аутобиографије, “Прашко пролеће – лична прича о сећању и рату 1937-1948.”
Губите се! – почастила је Олбрајтова оне који су желели да је подсете на злочине које су чинили њени савезници на Косову током деведесетих и њена армија изнад српског неба.
То да је ова дама била прави пас рата Била Клинтона, најгласнија заговорница “томахавк демократије” и жена која је одиграла најважнију ролу у преговорима у Рамбујеу, када је практично пресекла преговоре, обећавши Албанцима шта год пожеле (референдум за три године), а Србима све што не желе (чувени Анекс Б, који би од државе направио протекторат), то није никаква новост.
Није новост ни то да Олбрајтова – што може да посведочи свако ко је погледао сада већ легендарни видео-клип у којем најбруталније вређа Србе – не воли овај народ. Није новост ни да су њене везе са Србима много бројније од авиона који су узлетали из Авијана и много темељније од економских богатстава на Косову и Метохији која ће, вероватно, успети да пригрли и да тако добије масну “захвалницу” за све што је урадила за Албанце са Косова.
Али, откуд та толика патолошка мржња код жене која је најбоље године детињства, како је сама причала, провела у Београду, са својим српским пријатељима? Код жене која и даље уме да чита и пише српски језик?
Недељник је завирио у “Прашко пролеће”, аутобиографију – коју, наравно, није написала сама, мада то не пише на насловној страни – у покушају да пронађе одговор на једноставно питање. Зашто Мадлен толико мрзи Србе? Шта то треба да кврцне у нечијој глави да заборави детињство, да пљуне на свог оца, који је изнад свега био одушевљен Београдом, Србијом, Југославијом?
И, шта тамо све пише? Има ли у тим редовима и назнаке будуће одвратности коју ће Олбрајтова осећати према Србима, одвратности која ће, наравно, бити узвраћена једнаком мером?
Кренимо од почетка. Медлин Олбрајт рођена је као Марија Јана Корбелова, топлог пролећног дана у Прагу, 15. маја 1937. Име је добила по тетки, али оно се није дуго задржало, јер ју је бака прозвала Мадлен, да би је сви, док је била мала, звали Мадленка. Тек неколико седмица мала Мадленка провела је у Прагу, да би кренула на своје прво путовање, којих ће касније, у каријери у којој ће достићи дотад неслућене висине за једну жену – прва дама шефица Стејт дипартмента у историји САД – бити много.
РОДИТЕЉИ МАДЛЕНКЕ КОРБЕЛОВЕ БИЛИ СУ ОПЧИЊЕНИ БЕОГРАДОМ И ТРУДИЛИ СУ СЕ ДА ШТО ПРЕ НАУЧЕ СРПСКИ ЈЕЗИК, КАКО БИ МОГЛИ ДА РАЗГОВАРАЈУ СА ДОМАЋИНИМА
Па ипак, њено прво путовање умногоме ће одредити њен живот, а којих 60 година касније и животе житеља града у који је стигла авионом – Београда.
Њен отац, Јосеф Корбел, био је аташе за штампу при амбасади Чехословачке у Београду, па је прву годину живота, у праскозорје Другог светског рата, Марија Јана провела у главном граду Југославије. Тај град био је, присећа се она у књизи, сушта супротност Прагу, тада још мирном, али у великој стрепњи од онога што ће велики комшија фирер урадити, и како ће на то реаговати чехословачки савезници – Французи и Енглези.
Родитељи Мадленке Корбелове били су опчињени Београдом и трудили су се да што пре науче српски језик, како би могли да разговарају са домаћинима. Јосеф Корбел био је велики присталица југословенске демократске опозиције, која се супротстављала монархистима. Често се у згради амбасаде, али и на другим локацијама у држави, сусретао са “слободномислећим” људима, и једном приликом, у априлу 1937, само месец дана пре него што ће му се родити мезимица, Корбел је организовао посету Београду председника Чехословачке Едварда Бенеша. То су дознали студенти који су затражили хитан састанак са аташеом и замолили га да им каже када ће Бенеш тачно стићи. Мирне демонстрације умало су се претвориле у крвопролиће
Јосеф Корбел и његова супруга, Ана Шпигелова, често су се спуштали међу народ. Јосеф је, присећа се Медлин, из прве руке спознао етничка ривалства која ће, како каже, поново изаћи на видело у сукобима на Балкану деведесетих. Тих година у Београду, Јосеф и Ана највише су се дружили са Владимиром Рибникаром, издавачем “Политике”, чија је супруга Јара била Чехиња.
Пар је имао малу децу, и то су били и први пријатељи будуће госпође Олбрајт. Вечерали су заједно макар једном недељно, а Јосеф Корбел и Владимир свакодневно су се чули телефоном. Рибникарови су били и последњи људи с којима су се Корбелови поздравили када су, наврат-нанос, одлазили из Београда, и први људи с којима су се видели када су се, после рата и изгнанства у Енглеској, вратили у Београд.
Крајем децембра 1938, Јосеф Корбел опозван је с дужности у Београду. Дипломатски живот морао је да замени канцеларијским, у Прагу, али већ тада Бенеш и други Чехословаци скупљали су се у Енглеској, не мирећи се са Минхенским споразумом и са, практично већ тада, немачким преузимањем Прага.
Корбел је знао да мора да се дохвати Лондона, и поново се обратио својим београдским пријатељима. Преко њих – највероватније уз обилату помоћ Владимира Рибникара – читава породица добила је визе, и то на основу потврде која је стигла из Србије: да је Јосеф Корбел дописник не једног, већ два југословенска часописа, и да је добио специјални задатак, да извештава из Уједињеног Краљевства.
Већ 25. марта 1939, десет дана по нацистичкој окупацији Чешке, читава породица окупила се, са само два натрпана кофера, на железничкој станици у Прагу. “Симплон оријент експрес” их је преко Словачке и Мађарске довезао до границе Југославије. Ту већ није било разлога за стрепњу: Југословени су Корбела дочекали као пријатеља, и нису правили проблем породици која се возом докопала Грче, одакле су се бродом пребацили у Енглеску.
Јосеф Корбел, стоји у “Прашком пролећу”, све време је одржавао блиске везе са својим српским пријатељима. Уз њихову помоћ из Чехословачке су, преко Београда, пребациване тајне депеше – све остале комуникације биле су у прекиду или строго контролисане од стране нациста – а херојски посао за поробљени чешки народ често су обављали обични људи из Југославије, попут радника на железници.
У Лондону, где ће јој се родити млађа сестра Кати, Марија Јана кренула је у школу. А отац Јосеф имао је много озбиљнији посао: као некада близак сарадник покојног Томаша Масарика и још ближи сарадник његовог сина Јана, са добрим везама са Бенешом, Јосефу је припао задатак да организује радио-програм који би се, посредством Би-Би-Сија, емитовао широм поробљене Европе. Програм је емитован на пољском, чешком и српском језику, а Корбел је био уредник за чешки и, као течан говорник српско-хрватског и познавалац југословенске културе, српски језик.
Читав рат породица је провела у Енглеској – Мадлен је ишла у школу и, како сама каже, постала права Енглескиња. Осим бомбардовања, када је једини спас био у метроу или склоништима, већих проблема није било. Па ипак, и Јосеф Корбел и Ана Шпигелова патили су за Чехословачком и једва чекали ослобођење. Међу првима су се, када је Црвена армија победоносно ушетала у Праг – мада ће Медлин Олбрајт у књизи подсетити да то није ишло без “злочина и силовања” – вратили у своју земљу.
Јосеф Корбел радио је у Министарству спољних послова, али је логично било да, сада као дипломата на гласу, постане амбасадор. Поново у Београду, овог пута далеко од оног града који је фамилија напустила у позну 1938.
Град је био, сећа се Медлин Олбрајт, готово равњен са земљом, било од нацистичког или савезничког бомбардовања. Више од десет одсто популације је страдало у обрачунима са Немцима. Или у међусобним обрачунима. Сви су се, говори она, облачили врло скромно и прионули на посао нове изградње земље.
Пре него што је напустио Праг, Јосеф Корбел добио је инструкције од Бенеша, који га је замолио да се што чешће враћа у Праг. “Немој ништа да ми пишеш, Совјети се свега докопају”, казао је Бенеш свом амбасадору. “Ако имаш нешто важно о Југославији да ми кажеш, дођи и реци ми то лично”.
“МОЈ ЈЕ ОТАЦ РАЗВИО ВЕЛИКУ ЉУБАВ ПРЕМА СРБИМА И ДРУГИМ ЈУГОСЛОВЕНИМА, АЛИ ЈЕ ОЧАЈАВАО ЗБОГ ЊИХОВЕ НЕМОГУЋНОСТИ ДА ЖИВЕ ЗАЈЕДНО”, ПИШЕ У “ПРАШКОМ ПРОЛЕЋУ”
Бенеш није волео Јосипа Броза Тита. Сматрао је да је Тито од себе направио легенду само да би што лакше владао државом. Од словеначких до далматинских градова, сви су му певали песме и градови су се називали по њему. Олбрајтова се сећа реченице “Ми смо Титови, Тито је наш”. Сећа се и своје омиљене дечје песмице, коју је често знала да рецитује, на течном српскохрватском: “Тито, Тито, љубичице бела”.
И само предавање акредитива Јосипу Брозу није прошло без анегдоте. Док је чекао да га Тито прими, на Јосефа Корбела налетео је Титов пас Тигар и скоро га оборио на земљу. Тито је био много нижи него што је изгледао на фотографијама, али импресиван у војничкој униформи и дубоким чизмама. Јосеф Корбел и Тито често су разговарали – и о светским питањима.
“Диктатор”, како га назива Медлин Олбрајт, једном је приликом позвао Јосефа Корбела на куглање. Јосеф је узео куглу левом руком, а Тито је почео да аплаудира и да се смеје. “Рођен си као левичар”, казао је Тито. А онда је Јосеф бацио куглу, која је кренула удесно. “… Али скрећеш. То ми је сумњиво”, додао је Броз.
Као дете амбасадора, Медлин Олбрајт живела је у пространој кући, на Булевару краља Александра, свега неколико стотина метара од Народне скупштине. Живели су у троспратници – само у приземљу биле су службене просторије – и имали батлера, шофера, кувара и неколико кућних помоћница.
На забавама које је амбасада приређивала, Медлин Олбрајт била је редовно присутна, обучена у словачку народну ношњу коју и даље чува.
Јосеф Корбел био је веома заинтересован за југословенске народе – циници би рекли да ни њу то није напустило, деценијама касније. Терао је саговорнике да му се поверавају, па је тако сазнао све о ожиљцима из рата. Знао је, пише Медлин Олбрајт, да Срби не могу да забораве “ратне масакре које су починили Хрвати” и да “страхују од ерозије националног идентитета у великој земљи”. Хрвати, с друге стране, нису желели Југославију, већ сопствену земљу, слично су мислили и многи Словенци.
И МАДЛЕНКИНА МАЈКА ИМАЛА ЈЕ ДРУШТВО У БЕОГРАДУ, ЖЕНЕ СА КОЈИМ ЈЕ ЧЕСТО ПИЛА ТУРСКУ КАФУ И ГАТАЛА У ШОЉУ. И ДАЉЕ ОПЧИЊЕНА ТИМ “СРПСКИМ ОБИЧАЈЕМ”, МАДЛЕН ОЛБРАЈТ У КЊИЗИ ДЕТАЉНО ОПИСУЈЕ КАКО СЕ ГЛЕДА У ШОЉУ
“Мој је отац развио велику љубав према Србима и другим Југословенима, али је очајавао због њихове немогућности да живе заједно”, пише у “Прашком пролећу”.
Јосеф Корбел остао је, ипак, без много пријатеља. Већина је била престрашена – нова комунистичка власт ставила је све под шапу, па многи нису желели ни да се појављују са дипломатама. Један пријатељ поверио се Корбелу да је престао да га посећује јер су му тражили да шпијунира чехословачког амбасадора. Неки други познаници, попут Рибникара, били су партизани, па ни с њима више није било толико честих вечера.
Не би ли заштитили ћерку од “отровних политичких интрига”, родитељи Мадлен Корбелове замолили су Бланку, двадесетогодишњу девојку из Прага, да живи са њима у Београду, и да брине о Мадленки и о малој Кати. У слободно време, породица је најчешће одлазила “татром”, црним аутомобилом чехословачке производње, на Авалу, где се жена која ће предводити бомбардовање Београда тачно пола века касније, тих дана безбрижно савладавала степенице чувеног споменика Незнаном јунаку.
Један од најчешћих гостију у згради амбасаде био је Јан Масарик. Једном приликом, Масарик је дошао до Мадленкине мајке, пре једног пријема код Тита, и затражио завој. “Треба ми”, рекао је, “не желим да се рукујем са комунистима”.
И Мадленкина мајка имала је друштво у Београду, жене са којим је често пила турску кафу и гатала у шољу. И даље опчињена тим “српским обичајем”, Мадлен Олбрајт у књизи детаљно описује како се гледа у шољу.
Ана Корбелова упознала је Тита на државни празник Чехословачке. Тај је сусрет, због импликација које ће имати, подробно приказан у “Прашком пролећу”:
Броз је стигао тачно у пет, пре свих осталих гостију. Мала Мадленка и њена сестра Кати дале су му букет белих ружа. Тито се захвалио и руковао се са девојчицама. А онда је почео да једе и пије, али искључиво храну коју је спремио његов кувар. Није желео ни да додирне чехословачке специјалитете, што је расрдило Мадленкину мајку. Принела му је “парки”, чувену зачињену чешку кобасицу, појела половину пред њим, а онда га је понудила. Тито се насмејао, појео, и тражио репете.
Неколико месеци после тога, док је седела за ручком са још две жене амбасадора, отворила су се врата и ушао је један југословенски војник. Марширао је, носећи на сребрном послужавнику кутију у црвеном сомоту. У њој је био прстен, са утиснутим датумом рођења мајке Мадлен Олбрајт, и четрнаест дијаманата. Породица је овај прстен звала “Титов прстен”, а када га је Јосеф Корбел први пут видео, намрштио се: “Питам се чији су прст морали да одсеку са тим прстеном”.
Прстен је, пред смрт, Медлин Олбрајт добила на поклон. Носила га је 1980. у Београду. Била је на Титовој сахрани.
Није ту престала веза са Титом. Док су се у Чехословачкој ломила копља за и против комуниста, породица амбасадора Корбела проводила је одмор у Словенији, на Бледу, заједно са Брозом и његовим сарадницима. Корбел је убеђивао Тита да прихвати америчку помоћ и да пошаље делегацију на конференцију у Паризу, где се раправљало о Маршаловом плану. Тито је прво пристао, али потом повукао одлуку. Мадленка никада није сазнала зашто, мада у књизи претпоставља да је посреди био велики притисак Москве.
Њен боравак у Београду, сећа се, био је велика авантура, мада се понекад осећала усамљеном. Можда и ту, у тим дугим данима које је проводила сама у згради амбасаде, лежи корен нетрпељивости према Србима?
Па ипак, не може се рећи да није имала пријатеље међу Југословенима. Најближи пријатељи – који су заменили Рибникаре – били су породица Јанковић. Глава породице био је, колико се Олбрајтова сећа, Павле Јанковић новинар предратне агенције “Авала”, “Политике” и париског “Монда”, који је често разговарао са Корбелом о свему што се догађа у Београду. Са њима и њиховим сином “Ниџом” (без сумње Никола), петогодишњим најбољм другаром њене сестре Кати, породица се често шетала Калемегданом.
Јанковићи су долазили код Корбелових и на Светог Николу и католички Божић, Корбелови су узвраћали посете и заједно са Јанковићима ишли у цркву (коју Олбрајтова у књизи назива “грчка православна црква”). У цркву се, говори она, ишло без обзира на то што су комунисти покушали да натерају људе да забораве на веру.
Прва љубав девојчице Мадлин није – ако јој је веровати – био Србин, већ син једног француског дипломате. “Био је много виши од мене и веома згодан”, сећа се она. Лети је породица ишла у Опатију, у Хотел “Москва”, као и на Блед. Тамо се Мадлен спријатељила са још једним дечаком, Петром Липковићем, који ће јој се јавити пола века касније, када је она била 64. државни секретар, а он иследник на Флориди.
Већ са десет година, почела је да размишља о политици. Совјетски систем, убеђивао ју је отац, имао је велике недостатке, и није био пут којим треба да крену ни Чехословачка ни Југославија. Олбрајтова се сећа да су комунисти, за разлику од оних демократа са којима је разговарао пре рата, на његовог оца остављали горак утисак. Плашио се да ће у Југославији надвладати стаљинисти, гнушао се “диктатуре пролетаријата” коју су тада заговарали партизански јастребови у Београду, док је “интелигенција” ћутала, јер је – морала да ћути. Све то, не крије она, утицало је доста и на њу.
Да ли можда ту лежи разлог њеног разочарења у Србе? Да ли је помислила да ће они бити довољно снажни и довољно храбри да се одупру комунистима? Како, ако то ни њен, чешки народ, није успео, већ је три године после рата државним ударом на велика врата уведен совјетски систем у Чехословачку. Сигурно није могла да очекује да ће Срби – у оној Југославији, за коју је и тада претпостављала да није предугог даха – бити довољно снажни да ударе на комунизам?
Када је фебруара 1948. у амбасаду Чехословачке у Београду стигла вест да је Клемент Готвалд преузео власт и пучем отерао грађанску опцију из центара одлучивања у Прагу, породица Корбел схватила је да је време да се поново крене на пут. Мадлин је већ тада у Београд долазила само током распуста – била је у школи у Швајцарској, и тек после неколико дана сазнала је да је Јосеф Корбел тражио политички азил од Велике Британије. Није желео да ради за комунисте, нити да буде део њихове дипломатске мреже, иако је Готвалд био веома расположен да настави сарадњу са њим.
Док су комунисти прослављали победу у Прагу, Београд се спремао за “историјско не” Стаљину. А у том “не” страдаће и неки од блиских пријатеља Јосефа и Ане Корбел. Један од њих био је Андрија Хебранг. Ана Корбелова желела је да се, пре пута за Лондон, опрости са њим, али је у његовом дому затекла само преплашену кућну помоћницу. Ова је промуцала да је читава породица ухапшена, јер је “Тито помислио да ће га Совјети заменити Хебрангом”.
Корбелови су убрзо поново били у изгнанству. Овог пута, Медлин Олбрајт неће се дуго вратити у Београд.
Само два пута: једном лично, да ода последњу почаст Титу, човеку којег њен отац није могао да види очима. И други пут симболично, преко бомби којима је НАТО засуо град у којем је одрасла, у којем се играла, у чијим је рекама научила да плива и чији су је људи прихватили као своју.
(nedeljnik.rs)
