Мирно јутро на јеврејски Шабат прекинули су звуци ракета које заобилазе Гвоздену куполу и наносе неочекиване ударе по земљи коју Израелци и Палестинци називају својом, а готово цело човечанство светом.
До тада сматран за готово неутралисан, Хамас се изненада подигао из пепела и започео велику офанзиву на Израел, заузевши део територије, заробивши велики број војника и цивила и уздрмавши државу чији се одбрамбени и обавештајни систем сматрао за један од најбољих на свету, а милитаристички изграђено друштво увек спремним на изазове који следе после звука сирена за опасност.
Овога пута, није било тако. Сигурни у себе, израелски званичници остали су затечени ситуацијом у којој ништа нису могли да учине упркос ресурсима које чини више оружаних снага, наоружања, супериорне технологије и искуства дугог скоро осам деценија у стварању сопствене државе и спречавању да се Јеврејима понови судбина из Другог светског рата.
Почетак новог сукоба на Блиском истоку помало је подсетио на Јомкипурски рат када је Израел такође изненада нападнут на велики јеврејски празник. Ипак, по свему судећи, ток рата се неће преокренути као тада, а последице пробоја израелског одбрамбеног система остаће дугорочне по Израелце, али и Палестинце који ће сасвим сигурно бити жртве одмазде.
У наредном периоду свакако ће бити интересантно проналажење одговора на питање како је држава која је важила за гиганта у сектору безбедности и одавно превазишла све могуће ривале у окружењу по војној моћи, технологији, економији, стандарду, а о дипломатском и политичком утицају да не говоримо, постала жртва слабијег противника и то баш у тренутку када се доминација тешко могла довести у питање.
Како је Давид постао Голијат
Борбени Израелци излазили су из много тежих ситуација као победници у тренутку када су управо они били слабија страна у сукобу, од самог формирања државе Израел када су се супротставили готово читавом свету, преко четири Арапско-израелска рата, Интифадама и борбама са Либаном. Поред тога, није реткост да Израел интервенише на територији Сирије, а није им стран ни субверзивни рад против Ирана као великог ривала чије се вође залажу за уништење како је називају “ционистичке” државе. Поред тога, земља је неретко суочена са индивидуалним терористичким нападима. Ратно стање у Израелу је практично редовно стање. Рат у Израелу никада не престаје.
Израел је прешао тежак и крвав пут од 30.000 мотивисаних и фанатично борбених војника током проглашења јеврејске државе 1948. године. Тада је стање ума надокнађивало тешко доступно оружје сведочећи по ко зна који пут да “бој не бије свијетло оружје”. Израел је, од тада, дошао до импресивних 600.000 војника данас и најсавременијег могућег наоружања као што су 2.800 тенкова типа Меркава Мк 1 и 2, модерни тенкови као Магах 6, 6а, 6б и 7а, као и скоро 700 борбених авиона, укључујући Ф-16, Ф-15 и Кфир. Посебно треба напоменути да је израелска војска данас опремљена махом оружјем домаће наменске индустрије која је једна од најразвијених у глобалним оквирима.
Израелски професор, историчар и војни аналитичар Мартин ван Кревелд описао је у својој књизи “Мач и маслине” развој израелске војске од стварања јеврејске државе до данашњих дана и навео разлоге тихог суноврата.
Израелска војска је успешно ратовала против арапских снага 1948, 1956. и 1967. године, али је доживела шок после Јом Кипурског рата 1973. године. Након тога, војска је прошла кроз период опадања моћи, посебно током Либанског рата и Прве интифаде од 1987. до 1993. године, познате као Интифада камења. Професор Ван Кревелд истиче да је овај период употребе војске у полицијским задацима и борби са демонстрантима и герилским групама имао катастрофалан утицај на морал војске.
Слабости оружаних снага виђене су када су се сукобили са Палестинцима који су креативно користили праћке и камење против војске. Аутор наводи и примере борбе са демонстрантима против којих су коришћени тенкови Магах 6Б и 7Ц.
Војна моћ почела је да опада када су непријатељи постали не војска него цивили. Управо то је била скупа цена коју је војска платила јер се укључила у сукобе за које није била обучена и организована.
“Војска која се бори против слабих и сама постаје слаба. Она увек губи, јер су све победе без заслуга и почасти, а порази понижавајући”, пише Ван Кревелд. Ово су биле, испоставиће се, пророчке речи, посебно после Другог либанског рата, Друге и Треће интифаде, небројено интервенција у Гази из којих се ништа није добило. Војска је трошила своје ресурсе, али Хамас није био уништен. Напротив, из године у годину је јачао, посебно када је Иран преузео иницијативу и улогу ментора. Израел је све више губио чак и онда када се чинило да добија битке. То је утицало на морал, па се догодила и прва побуна у историји израелске војске 2006. године и то у елитној једници израелске војске бригади Голани.
Ипак, израелска војска је наставила своју еволуцију и постала војнa снага која има велики утицај на регион.
Упоређујући Интифаду са другим светским конфликтима као што су рат у Алжиру и америчко ангажовање у Авганистану, Ван Кревелд истиче да су дуготрајне и исцрпљујуће борбе, недостатак дефинисаних циљева и сукоби у различитим теренским условима значајно утицали на морал војске и регрутну базу.
Додатни притисак на израелску војску дошао је због доласка миграната у Европу што је за последицу имало селидбу све већег броја Јевреја у Израел. Млади Израелци су се добровољно регрутовали у војску како би бранили своју земљу, али ове промене у друштву и политици рефлектовале су се и на улогу и перцепцију војске. Настали су бројни проблеми резервиста, посебно служење на граници са Газом које је војска скривала од регрута све док се не би нашли окружени пустињом и погледима пуним мржње оних који су остали са друге стране зида.
Поред свега наведеног, важно је напоменути и друштвени ефекат. Израел је, за разлику од кохезивног момента када се стварала и бранила јеврејска држава са јасним циљем да никада више не буду плен у туђим рукама, сада друштво са веома различитим интересним, класним, политичким и другим групацијама.
Политичка криза и суноврат вредности
Неколико месеци раније Израел је потресен политичком кризом изазваном протестима због правосудне реформе. Политичка криза паралисала је све институције система које је требало да бране Израел. Војска, полиција и обавештајне службе нашле су се у улози фластера којим се имају запушити рупе само да би одређене струлктуре и политичке елите обезбедиле себи даље одржавање на површини.
Рејвери са журки или розекошуљаши са геј параде у Тел Авиву не могу се супротставити ратницима који су у тишини јели горак хлеб са прашином и чекали свој тренутак да наоружани на параглајдерима пређу границу и изненада баце рукавицу у лице самоувереној сили.
Пацифистичка друштва задојена материјалистичким вредностима и пратећим моралним суновратом не могу се супротставити онима који одрастају на камењу шкрте пустиње. Некада су то били управо Израелци, сада делује да су се улоге промениле.
(politika.rs)