Најава Анкаре да ће поднети молбу за пријем у Шангајску организацију за сарадњу наишла на критике у Европској унији, у којој је Турска кандидат за пријем већ дуже од две деценије
Турска наставља да игра на више карата, не само између Русије и Украјине, него сада и између Шангаја и Брисела. У ситуацији кад је свет у дубоком превирању, најдубљем после завршетка хладног рата, Анкара покушава да балансира између НАТО-а и Москве, као и између Европске уније и Шангајске организације за сарадњу.
„Чланство Турске у Шангајској организацији за сарадњу покренућемо на следећем самиту који се одржава у Индији. Наша позиција с тим земљама после тога ће бити на сасвим друкчијим основама”, најавио је председник Реџеп Тајип Ердоган после најновијег састанка на врху те групе, који је одржан у Узбекистану.
ШОС има девет пуноправних чланова (Русија, Кина, Индија, Пакистан, Казахстан, Киргистан, Таџикистан и Узбекистан), статус посматрача су стекле четири земље у региону, а партнера девет држава, међу којима је и Турска. Најава председника Ердогана да ће поднети молбу за учлањење у Шангајску организацију одмах је наишла на критике на Западу. То се могло очекивати, пошто је Турска већ 70 година чланица НАТО-а, а дуже од две деценије кандидат за улазак у Европску унију.
„Морам признати да сам иритиран због тог потеза Анкаре. То није организација (ШОС) која може да обезбеди значајан допринос глобалном суживоту”, изјавио је немачки канцелар Олаф Шолц, пренеле су агенције.
Најаву председника Ердогана поједини аналитичари су оценили као да је Анкара одлучила да окрене леђа ЕУ, поготово што с њом има неспоразуме око ситуације у Украјини, где од почетка, за разлику од других чланица НАТО-а, балансира између Москве и Кијева. Међутим, то су исхитрени закључци. Они који дуже прате турску спољну политику нису изненађени. Још док је био премијер, Ердоган је 2013. године најављивао окретање Анкаре ка Шангајској организацији, али је оно досад изостало. То је очигледно био, а и сада је, маневарски потез Ердогана како би и на тај начин извршио притисак на Брисел да коначно оживи приступне преговоре.
„Кад год се појави прекид на везама Анкаре и Запада лансирају се идеје о алтернативним односима. Али искусни Ердоган досад је пазио да не пређе црвену линију”, истичу аналитичари на које се позивају истанбулски медији.
То потврђују и судари око куповине руских ракета С-400, ситуације у Сирији, различити ставови у вези с тензијама у Медитерану с Грчком, коју подржавају Брисел и Вашингтон.
Турска је осудила угрожавање територијалног интегритета Украјине и руску анексију Крима, али се ту засад зауставила: није увела санкције Москви и одржава контакте и с Володимиром Зеленским и с Владимиром Путином. Докле ће моћи да игра на две карте остаје да се види, поготово након најновијег заоштравања ситуације између Москве и НАТО-а због мобилизације у Русији. Председник Ердоган се изјаснио против одржавања референдума у Луганску и Доњецку и тражи да се Крим врати Украјини, односно Татарима, с којима Турци вековима имају „братске” односе. Истовремено је најавио да ће наставити посредничку мисију и позвао је УН да покрену иницијативу како би се конфликт у Украјини коначно решио за преговарачким столом.
У Анкари поздрављају Ердоганово ангажовање у решавању украјинске кризе, поготово што би она, ако се заоштри, могла да се прелије и угрози и земље региона Црног мора, укључујући и Турску. У владајућој партији АКП покушавају да то искористе да скрену пажњу јавности с тешких економских проблема уочи избора који се одржавају у јуну идуће године.
Ердоган одбацује критике поводом најаве да ће покренути процес за улазак у Шангајску организацију. „Турска је део света: дакле нити је само део Истока, нити само део Запада. Ја преговарам са свим земљама зато што смо ми део света”, објаснио је он одговарајући на оптужбе да се Анкара приклања Русији и Кини.
У Анкари нису пропустили прилику да критикују Брисел. „Нажалост, Европска унија нас није примила у своје чланство већ 22 године (колико је прошло откако је Турска поднела молбу). Нема ниједне земље у ЕУ која је била у нашој ситуацији”, истакао је Ердоган.
Турска је 1999. стекла статус кандидата, а приступне преговоре је почела 2005. године, истог дана када и Хрватска. Анкара је још на почетку, док је Загреб већ десет година члан „европске породице”. Досад су окончани разговори само о једном од укупно 35 поглавља. Ако се настави овим темпом, Турска ће, како је израчунао један посланик, постати пуноправни члан ЕУ тек у 22. веку.
(politika.rs)
