Prema holandskom zakonu, policija ne sme da prekine crkvenu službu da bi izvršila hapšenje. Tako imigracione vlasti neće moći da uđu u ovu crkvu i uhapse petočlanu porodicu Tamrazijan
Džesa van der Vart i Rozalijen Izrael, holandske pastorke, obično stižu u crkvu na biciklima koje voze kroz ulice Amsterdama sve do protestantske parohije u centru grada.
Nedavno su spakovale svoje odore u gepek automobila i odvezle se u Hag.
U osam uveče preuzeće službu od lokalnog sveštenika u crkvi Betel, a njih će u jedanaest zameniti grupa iz grada Vorburga koja će čitave noći, sve dok ne svane, pevati himne i izgovarati molitve.
Maratonska crkvena služba koja je počela krajem oktobra nije prestala otada i nikada se ne zaustavlja.
Prema holandskom zakonu, policija ne sme da prekine crkvenu službu da bi izvršila hapšenje. Tako imigracione vlasti neće moći da uđu u ovu crkvu i uhapse petočlanu porodicu Tamrazijan, izbeglice iz Jermenije koje su u crkvi pronašle utočište nakon što je trebalo da budu deportovane.
Služba koja je počela kao poslednji pokušaj lokalnih sveštenika da spasu ovu porodicu sada je nacionalni pokret u kojem učestvuju pripadnici sveštenstva iz sela i gradova širom Holandije. Više od 550 pastora dosad je držalo službu jedan za drugim u crkvi Betel, želeći da zaštite jednu ranjivu porodicu.
“To je ono što propovedamo na delu”, kaže Van der Vartova.
U trenutku kada je relevantnost hrišćanstva u Evropi vrlo upitna – a ksenofobija i nacionalizam jačaju – ove službe takođe su podsetnik na uticaj koji religijske institucije i dalje mogu da imaju u pretežno sekularnoj Zapadnoj Evropi. Pastori su zaštitili porodicu; porodica je pastorima dala povod da demonstriraju moć vere.
“Mi se kao zapadnjačke crkve borimo zato što smo sve više marginalizovani, ali osećamo da je ovo što radimo sada relevantno”, kaže Izraelova, generalni sekretar Protestantske crkve u Amsterdamu.
Nacionalisti se već nekoliko godina unazad služe ksenofobičnim porukama kako bi dospeli na funkcije u Italiji, Mađarskoj i Austriji, ali i postali relevantni politički faktori u Švedskoj, Nemačkoj, Velikoj Britaniji, Francuskoj i Holandiji. Van der Vartova ističe da ova maratonska služba pokazuje da ona druga Evropa još uvek postoji.
“Često mislim da su ovo vremena u kojima je sve manje solidarnosti”, kaže ona. “Ali ova inicijativa je upravo o solidarisanju i to je ono što mi daje nadu.”
Priča o službi počela je u mestu nadomak Amsterdama u koje se porodica Tamrazijan – sa troje dece, Harijarpi (21), Varduhi (19) i Sejran (15) – doselila nakon što je otac bio primoran da izbegne iz Jermenije iz političkih razloga 2010. godine, kaže pastor Derk Stegeman, glavni organizator službe. Na zahtev porodice, njihova tačna situacija je još uvek tajna, kao i imena roditelja, kako bi se izbegle posledice po rođake koji su još u Jermeniji.
Holandske vlasti su pokušale da dva puta za šest godina porodici odbiju zahtev za azil, ali su oba puta bile poražene na sudu. Vlada je ipak uspela da istera svoje iz trećeg puta, iako je sve troje dece u zemlji provelo više od pet godina.
Portparol holandskog ministra pravde i bezbednosti izjavio je da vlada ne može da komentariše pojedinačne slučajeve, ali da, generalno govoreći, porodice mogu da se kvalifikuju za amnestiju ukoliko su spremne da sarađuju sa vlastima koje moraju da ih deportuju iz zemlje.
Kako bi izbegli opasnost za koju veruju da ih čeka u Jermeniji, porodica Tamrazijan nije sarađivala sa vlastima, već je utočište pronašla u crkvi Katvijk, u gradiću u kojem su živeli. Kada ta crkva više nije imala sredstava da ih zaštiti, crkva Betel ih je primila.
Pored danonoćnih službi, crkva je obezbedila i psihološku pomoć za porodicu, kao i učitelje za decu koja više ne mogu da odlaze u školu ili fakultet.
Pastori su obećali da će se služba odvijati do daljeg – čak i nakon što je jedan holandski zvaničnik saopštio da vlada ostaje pri svom mišljenju.
U jedanaest sati, pastorke iz Amsterdama napustile su crkvu, a njih je zamenila grupa koja samo što je stigla iz Vorburga.
Dok je Izraelova izlazila iz kapele, Harijarpi joj je rekla da je bila inspirisana da napiše pesmu o jednom od psalama koje su pevali. “Za mene je reč upravo o tome”, kaže Izraelova. “Možete pročitati taj psalam sto puta, a da vas ne dirne. Ali ovde, večeras, u crkvi Betel, ovo je stvarno.”
(nedeljnik.rs/nytimes.com)
