У њемачкој штампи се опширно коментаришу резултати локалних избора у Турској. И док неки коментатори сматрају да је предсједник Ердоан сада озбиљно уздрман, неки су убјеђени да се у Турској још дуго ништа неће промијенити.
Лист Ноје оснабрикер цајтунг пише: “Ово је пригушивач за тежњу предсједника Реџепа Тајипа Ердоана да освоји апсолутну власт. То је добро. То показује да Ердоану није успјело да подведе читаво друштво под своју политичку линију. Критичка јавност још постоји, она која диже глас против претварања Турске у исламско-конзервативну аутократију”.
“Уједињена опозиција је побиједила тамо гдје то боли”, констатује Франкфуртер рундшау: “У метрополама на обали Средоземног мора, у главном граду Анкари и напослијетку, како ствари стоје, и у Истанбулу. Посебно боли пораз на Босфору, то је симболички један од најтежих пораза. На Босфору је Ердоан почео свој политички успон 1994. Ту сада почиње његов пад. Губитак власти за АКП у Западној Турској је преломни догађај, јер тамошње метрополе отјеловљују будућност земље. Оне производе двије трећине бруто-друштвеног производа и привлаче омладину и све оне који траже посао. Катастрофална привредна ситуација је била главни разлог да се Ердоану упути овако јасна порука”.
Лајпцигер фолксцајтунг преноси да је “У посљедњих пет мјесеци Турска готово непрестано била у предизборном модусу: три пута парламентарни избори, два пута локални избори и један референдум о уставу и новом президијалном систему. Томе треба додати и неуспели пуч. Сталне кампање, Ердоанов поларизујући политички стил и “чишћења”, дубоко су подијелили земљу.
Није само нанијета штета унутрашњеполитичком консензусу. Ердоан је протеклих година стално инструментализовао спољну политику како би мобилисао своје присталице, и Турска је зато данас међународни изолована као што то деценијама није била”.
“Послије ових избора, Турска ће најприје имати малу паузу да одахне”, пише Хановерше алгемајне цајтунг: “Сљедећи регуларни избори неће бити прије 2023. године. Ердоан сада има четири године да мало смањи унутрашњеполитичку поларизацију и да почне дијалог са својим критичарима. Могао би спроведе економске структурне реформе и да поправи спољне односе који су претрпели штету – а посебно поремећен однос са ЕУ. Лијепо би било када би Ердоан искористио ту шансу”.
“Пљас! Османски шамар, који је Ердоан обећавао својим противницима, сада је добио он сам”, констатује таблоид Билд: “Ово је лични пораз за малог султана који је у предизборној кампањи хушкао људе против Запада и чак инструментализовао за своје циљеве ужасан терор у Крајстчерчу. Ништа му то није помогло. Многим бирачима се смучило његово понашање самодршца, безобзирна политика, цензура медија, хаос у органима власти послијењегових чистки. Да ли је ово почетак краја ере Ердоана? Једно је сигурно: дух демократије још живи у Турској!”
А швајцарски дневник Ноје цирхер цајтунг поручује да су “ови избори били тест расположења према Ердогану – али не и много више од тога. Јер, ништа се неће променити у главним односима моћи. Турска је увијек била централистичка држава, а за вријеме Ердоана на власти је постала суперцентралистичка. Влада једноставно може да заврне новчане славине градоначелницима и председницима општина који јој се не допадају. Тек 2023. се бира нови парламент који је ионако кастриран откако се прешло на президијални систем.
Осим тога, Ердоан би могао да оствари своје претње из предизборне кампање и да “терористичке” градоначелнике замијени принудним управницима као што је то већ учинио у више курдских градова. У Истанбулу и Анкари није смио да се усуди да то учини. Али, они који знају шта је све предсједник у стању да уради када се бори за власт, ничему се не би чудили. Опозиција не би требало да се прерано радује.”
(dw.com)
