У Београду је данас у 80. години преминуо један од највећих српских и југословенских глумаца Михаило Миша Јанкетић, саопштила је његова матична кућа, београдско Југословенско драмско позориште (ЈДП).
Михаило Миша Јанкетић рођен је 24. маја 1938. године у Новом Саду на Петроварадину.
Приватни живот
Његов отац Радомир је био правник, а мајка Милица учитељица. Пошто је био у партизанима, Радомира су четници одвели у заточеништво. Успио је да побиегне у Грчку и да се придружи партизанима, али пред крај рата га је случајно убио један Грк. Мајку су четници осудили на 21 годину робије, али ју је убио четнички главар, поп Милорад Вукојичич звани Маца, са ким је ишла у гимназију. Иако је био мали, морао је да брине о сестри Милени, а највећи дио дјетињства је провео у сиротиштима.
Учитељица је хтјела да му каже гдје живи човјек који му је убио мајку, али он то није желио да зна. Глумачку каријеру је започео као пјевач. У почетку је пјевао песму о сирочету које је дозивало мајку, а касније је напредовао. Са дванаест година је имао путујуће позориште и наступао је са својим вршњацима. Циганка му је гледала у длан и рекла је његовој стрини да ће постати познат и да ће сви у Југославији знати његово име. 1956. године је завршио Прву мушку реалну гимназију, а затим је уписао књижевност.
Убрзо је прешао на Академију за позориште, филм, радио и телевизију гдје је 1962. године дипломирао глуму. Седам година касније се у њу разочарао јер је представа „Кад су цветале тикве“ била скинута са репертоара због политичке неподобности. Тада је кренула хајка на њега па је напустио Савез комуниста и повукао се у брда гдје је гајио овце. Након девет мјесеци је поново заиграо у позоришту. У младости је правио глупости због љубави и био је разочаран када није успио да освоји дјевојку која му се свиђала. 1966. године је у Сарајеву упознао балерину и глумицу Свјетлану Кнежевић. Шест година касније су се вјенчали и добили су четворо дјеце: Радомира, Марка, Иву и Милицу. Марко је глумац који се прославио улогом инспектора у серији „Убице мога оца“. Милица је такође уписала Факултет драмским умјетности и бави се глумом. Ива је балерина и удата је за ватерполисту Александра Ћирића са ким има двоје дјеце.
Михаило није био срећан што су кренули његовим путем, али је прихватио њихове одлуке. Једино Радомир није умјетник, већ је по занимању полицајац. Породица му је најважнија у животу, а у њу убраја и многе улоге које је одиграо. Сматра да је требао да буде строжи према дјеци, али желио је да им пружи све оно што је њему било ускраћено. 1981. године Михаило је био у авиону који су отела тројица криминалаца. Са њим су били глумци Жарко Лаушевић и Марко Николић, цијели тим ФК Будућност, и многи други. Након 20 сати су успјели да се ослободе. Приписивали су му да је био члан Социјалистичке партије Србије која га је ставила на своју посланичку листу. Лакнуло му је јер није био изабран за посланика. Михаилов добар пријатељ је био покојни пјевач Тома Здравковић са ким је многе ноћи провео у кафани. Глумац поштује своје колеге и воли са њима да води конструктивне расправе.
Каријера
Миша Јанкетић је играо у бројним представама као што су: „Злочин и казна“, „Народни посланик“, „Девојка модре косе“, „Дамин гамбит“, „Јаков грли трње“, „Милош – велики књаз сербски“, итд.
Његова матична кућа је Југословенско драмско позориште, али је наступао у Народном позоришту, Позоришту Славија, Звездара театру, итд. Сматра да се најбоље показао у представама: „Прљаве руке“, „Кад су цветале тикве“, „Трамвај звани жеља“, „Колубарска битка“ и „Кај сад“.
Захваљујући свом послу, пропутовао је пола свијета. Што се тиче филмова и серија, глумио је у следећим остварењима:
– 1966. „Код судије за прекршаје“; – 1966. „Сан“ – Дечак; – 1966. „Како су се волели Ромео и Јулија?“ – Зоран Костић; – 1967. „Била си дужна да те нађем“; – 1967. „Јегор Буличов“; – 1967. „Материјално обезбеђење у правом смислу те речи“; – 1967. „Терговци“ – Милан; – 1967. „Једног дана, мој Јамеле“; – 1967. „Еуридика“; – 1967. „Јутро“ – Мајор Сава; – 1968. „Силе“; – 1968. „Ноћ и магла“ – Младић; – 1968. „Прљаве руке“; – 1968. „Опатица и комесар“; – 1968. „Наши синови“; – 1968. „Не играј се љубављу“; – 1968. „Патриота и син А. Д.“; – 1969. „Величанствени рогоња“; – 1969. „Обична прича“; – 1969. „Обично вече“; – 1969. „Закопајте мртве“ – Том Дрискол; – 1969. „Хороскоп“ – Коста; – 1970. „Удовиство госпође Холројд“; – 1970. „Убиство на свиреп и подмукао начин и из ниских побуда“ – Новинар; – 1971. „Чедомир Илић“ – Чедомир Илић; – 1972. „Пораз“; – 1972. „Слава и сан“; – 1972. „А Схот „; – 1972. „Злочин и казна“ – Родион Романовиц Раскољников; – 1972. „Девојка са Космаја“ – Мрки; – 1972. „Село без сељака“; – 1972. „Изданци из опаљеног грма“; – 1973. „Свадба“; – 1973. „Љетни дан на отоку“; – 1974. „Мери Роуз“; – 1974. „Наши очеви“ – Милићевић; – 1974. „Лов“; – 1974. „Димитрије Туцовић“ – Радован Драговић; – 1975. „Зимовање у Јакобсфелду“ – Слог; – 1975. „Салаш у Малом Риту“ ( ТВ серија); – 1975. „Отписани“ – Влада Рус; – 1976. „Формула X“; – 1976. „Београдска деца“; – 1976. „Кухиња“ – Петер; – 1977. „Марија Магдалена“ – Секретар; – 1978. „Маска“ – Пуковник Ђорђе Стратимировић; – 1979. „Песма Цуји“; – 1981. „На рубу памети“; – 1981. „Светозар Марковић“; – 1981. „Непокорени град“ – Пуковник Томић; – 1982. „13. јул“ – Душан; – 1982. „Двојник из Кнез Михаилове“; – 1983. „Лицем у лице у Напуљу“ – Јосип Броз Тито; – 1983. „Како сам систематски уништен од идиота“ – Говорник; – 1984. „Андрић и Гоја“ – Иво Андрић; – 1984. „Луде године 6“ – Аљоша; – 1985. „Судбина уметника – Ђура Јакшић“ – Атторнеy 1; – 1985. „Крај викенда“; – 1985. „Брисани простор“ – Боро; – 1985. „Путујуће позориште Шопаловић“ – Благоје Бабић; – 1986. „Родољупци“ – Гавриловић; – 1986. „Сиви дом“ – Васпитач Бели; – 1987. „Есцапе фром Собибор“ – Капо Берлинер; – 1987. „Вук Караџић“ – Митрополит Мелентије Никшић; – 1988. „Бољи живот“ – Киза; – 1990. „Под зрвњем“; – 1990. „Заборављени“ – Стева, Марков отац; – 1990. „Почетни ударац“; – 1990. „Ожалошћена породица“ – Агатон Арсић; – 1990. „Клаустрофобична комедија“ – Јагоша Крај; – 1990. „Колубарска битка“ – Војвода Живојин Мишић; – 1990. „Секс – партијски непријатељ бр. 1“ – Здравко; – 1991. „Глава шећера“ – Капетан Максим Сармашевић; – 1994. „Жеља звана трамвај“ – Бане; – 1992.-1994. „Театар у Срба“; – 1993.-1994. „Срећни људи“ – Управник Палигорић; – 1994. „Вуковар, једна прича“ – Душан; – 1995. „Симпатија и антипатија“ – Самуило; – 1995. „Све ће то народ позлатити“ – Капетан; – 1995. „Наслеђе“ – Капетан Милорад Калафатовић; – 1996. „Госпођа Колонтај“ – Јосиф Стаљин; – 1997. „Расте трава“ – Бата Радоњић; – 1997. „Кабаре 011“; – 1999. „Ђенерал Милан Недић“ – Немац; – 2000. „Марко Миљанов“ – Марко Миљанов; – 1998.-2001. „Породично благо“ – Гаврило Гавриловић; – 2000. „Тајна породичног блага“ – Гаврило Гавриловић; – 2001.-2002. „Породично благо 2“ – Гаврило Гавриловић; – 2004. „Скела“ – Предрадник; – 2004. „Стижу долари“ – Вукоје Шћепановић; – 2005. „Идеалне везе“ – Отац Лука; – 2005.-2006. „Стижу долари 2“ – Вукоје Шћепановић; – 2007. „Смртоносна мотористика“ – Чика Драги; – 2007. „Оно наше што некад бејаше“ – Начелник; – 2009. „Кад на врби роди грожђе“ – Ђука; – 2009. „Мансарда 2“ – Гвозден; – 2008.-2012. „Бела лађа“ – Мајсторовић; – 2014. „Пети лептир“ – Јовица Вук.
Током каријере која траје више од 50 година, добио је око 40 признања, а нека од њих су: пет Стеријиних одличја, Нушићева награда за најбољег комичара, Добричин прстен за животно дјело, Награда Раша Плаовић, Награда Павле Вуисић, Златни ћуран, Октобарске награде града Београда, Орден рада са златним вијенцем, Златне медаље Љубиша Јовановић, итд.
Омиљена му је Карађорђева звезда коју је добио од 96-огодишњег солунца који је учествовао у многим ратовима. Поклонио му је због улоге војводе Живојина Мишића у представи „Колубарска битка“.
Цитати:
- „Суштина глуме, којом се ја бавим, јесте у игри. Када бих играо себе, не бих имао много могућности да уживам у проживљавању толико ликова. Уживам у том неком отуђењу и бежању од себе ка том лику. Са собом се дружим цео живот, па би ми било и досадно још и да глумим себе.“
- „Кад ме питају колико имам година, ја кажем ниједну. Сваку сам спискао. И није ми жао. Имао сам прелеп, богат живот. Такав желим и својој деци. Кад одем, не треба ме жалити.“
- „Свако од нас има мане, али ако си довољно паметан и интелигентан да их схватиш и упознаш, онда као и да их и немаш.“
- „Добром глумцу су потребне награде, повлађивања, допадање, љубав, добре критике, зато што не постоји савршенији инструмент који је уперен против глумца од њега самом. Нико не зна моје глумачке мане боље од мене самог. Сумња у пролазност и краткотрајност онога чиме се бавимо толико је јака да не можемо да опстанемо ако нисмо прихваћени и подстицани, јер сувише тога је против нас.“
- „Живимо у свету Карамазових тако да не морамо да инсистирамо на сличностима. Оне су евидентне.“
- „Не можеш да останеш чист ако се бавиш политиком. Бавити се политиком значи завлачити руке до лаката у говна и у крв. Ако то ниси у стању, онда иди, немој да се тиме бавиш.“
- „Има много уплашених људи, којима је најважнија каријера, њихов осећај те сиромашне мале слободе, па се упрегну у тај јарам који им је дозвољен.“
- „Нема човека на свету који је завршио све могуће послове које је планирао. То се неће десити ни са мном.“
(agencije)
