Мјештани села које Сава потопила, кажу да је направљено много, али да и даље има доста неријешених проблема.
Било је то прољеће које ће се у дијеловима Хрватске, БиХ и Србије још дуго памтити. Обимне кише данима су падале што је резултирало и порастом водостаја више ријека. И Сава је расла из сата у сат и све је указивало како ће доћи до поплава. Прва излијевања ријека започела су у дијеловима БиХ. А, онда је дошао и тај мај 2014. године када је водостај Саве досегао историјски максимум од 1194 центиметара.
Под толиким притиском воде савски насип попустио је на два мјеста, код Рајевог Села и код Рачиноваца, што је довело до поплава у Цвелферији. У свега неколико сати у томе дијелу жупањске Посавине поновно се појавило мало „Панонско море“. Под водом су остали Гуња, Рачиновци, Рајево Село, као и дијелови Посавских Подгајаца, Ђурића и Строшинаца.
Ново Панонско море
О коликим количинама воде се ради говори и чињеница да су та села у слиједећих десетак дана била под водом. У неким нижим дијеловима села ближим насипима, а посебно у Гуњи, вода је била висока и 3-4 метра. У поплавама су смртно страдале двије особе. Материјална штета процијењена је на око 1,7 милијарди куна.
Када се присјећају тих дана, од прије пет година, мјештани се и данас присјећају неорганизираности на насипима и чињенице како је надлежне службе све то дочекало неспремне. На насипима није било довољно људи, врећа, пијеска, лопата… Недостајали су и они који су требали рећи што и када да се ради. Неколико дана послије излијевања ријека, када су надлежни видјели што се догађа, укључила се и држава која је преузела све активности на санацији. На терену је било на стотине полицајаца, војника, припадника цивилне заштите, ХГСС-а, ватрогасаца…
Пет година послије Гуња и остала села поплављена прије пет година највећим дијелом су обновљени, Куће су уређене и живот се вратио у та села. Ипак, вожњом кроз иста могу се и данас видјети штете од поплава и куће које из разних разлога још увијек нису обновљене. С обзиром на важеће законе упитно је што ће у даљој будућности и бити с њима.
‘Заборављени смо’
Мјештани не крију своје незадовољство, а највише их боли што су на неки начин, како они сами кажу, заборављено од свих и остављени по страни.
„У вријеме поплаве цијела Хрватска се ујединила и на неки начин помагала нама поплављенима. Колико год нам је било тешко и нисмо знали то ће се даље догађати били смо задовољни јер смо видјели да су сви с нама. Гуња је те 2014. године била „Хрватска у малом“. Данас је све то некако другачије“, каже Рада Нана.
Говорећи о селу каже како је у протеклих пет година направљено много али да је и даље ситуација у селу веома тешка. Истиче како обнова, о којој је толико говорено, још увијек није завршена. Нана каже и како је низ проблема и с обновљеним кућама.
„Нажалост, није се радило квалитетно па имамо ситуације да су куће пуне влаге, прокишњавају… Неки мјештани до данас, пет година послије, нису добили намјештај. Најгоре у свему је што нема посла, нема нових радних мјеста па млади одлазе. Све је мање људи у селу и то је оно што нас све брине. Бојимо се да ће бити и горе“, рекла је Нана.
Слично размишљају и остали мјештани који не крију да су забринути за будућност овога дијела Хрватске. Сматрају срамотним да држава није хтјела обновити куће власницима који су имали у вријеме поплава пребивалиште изван поплављених села. Није помогло нити то што су власници плаћали све рачуне, комуналне накнаде… Није, јер је неко у Загребу донио такву одлуку.
Мато Лукић један је оних чија је кућа такође била поплављена. Имао је опцију, као и други који су остваривали право на обнову, да чека да му држава обнови кућу или да узме новац и с радовима крене сам. Одлучио се сам обновити. За ту намјену од државе је добио 40.000 куна.
Нема посла
„Одлучио сам се за то како бих што прије обновио кућу и вратио се у своје. Мислим да нисам погријешио. Лично сам задовољан колико ми је држава дала. Држава је сиромашна и све ово је добро и прошло како је било. Нисмо имали више нити прије поплава“, каже Лукић.
Међутим, и он је незадовољан укупном ситуацијом у селу јер, како каже, сви виде да не иде на добро.
„Нема индустрије, нема нити посла. Неке фирме су и затворене. Људи зато и одлазе јер што ће даље овдје када нема будућности. У селу се само отварају кафићи. Ако се нешто не направи брзо овдје више никога неће бити за неколико година. Не знам види ли то ко осим нас, али ми не можемо ништа направити“, додаје Лукић.
Управо на те ствари указује и начелник Општине Гуња Анто Гутић који је на мјесту начелника од локалних избора 2017. године. На упит је ли задовољан учињеним у Гуњи од стране државе у протеклих пет година каже како не може рећи да јесте јер тада не би могао погледати у очи своје сумјештане.
„Истина је да је направљено пуно али не могу и нисам задовољан учињеним. Могло се и морало учинити више. Кривица је ту и на прошлим локалним властима. Обнова до данас није завршена. Низ је и пропуста учињено. Није ми нормално да је држава људима који су сами обнављали своје куће исплаћивала 40.000 или 70.000 куна, а да је за исте такве куће, ако би их држава обнављала, плаћала и до 600.000 куна. Никоме није јасно како је то могуће“, каже Гутић.
Низ проблема
Додаје како нити све цесте у селу нису обновљене, иако је то најављено. Контејнерско насеље и данас се налази на дјечјем игралишту јер држава није пронашла начин да збрине једнога хрватског бранитеља. Пет година послије нису ријешене нити тужбе око 700 физичких особа за нематеријалну штету као нити правних особа. Пословна зона у Гуњи је и даље празна јер није уређена инфраструктура те нико од потенцијалних улагача неће да дође јер су свјесни да неће добити упорабну дозволу. Како се гледа на Гуњу, Гуић каже и како им је Хрватски завод за запошљавање за три пута, у односу на прошлу годину, смањио број особа које могу запослити у јавним радовима. У међувремену су два највећа дрво прерађивача затворила своје производне погоне у Гуњи што је довело до 120 отказа.
„Гуња данас не да није на нивоу 2014. године него нас је све ово вратило још даље уназад. Бојим се ако се нешто не направи не сутра него већ данас да ће за Гуњу и Цвелферију бити прекасно. Нама није пет до 12 него је код нас већ 12 и 15. Нема нас нити у Пројекту Славонија. Некада имамо осјећај да смо заборављени од свих и остављени по страни. Стога и не треба чудити исељавање младих породица. Задње су секунде да држава нешто направи јер за 10-ак година овдје неће бити војно способне особе да брани државну границу. Тада ће требати још само отворити неки старачки дом и проширити гробље и да на причу о Гуњи буде коначно стављена тачка“, рекао је Гутић.
Све то виде и сами мјештани па је данас у селу мање од 3.000 запослених. Само неколико година раније, тачније 2011. године када се проводио попис становништва, Гуња је имала 3.732 становника.
И Јакша Шестић, начелник Општине Дреновци чији су дијелови такође били под водом, не крије да је разочаран. Каже како нема никаквих помака те да је пуно неријешених проблема. У исто вријеме изостају и потицајне мјере.
„Ова Влада се прави као да то није њезин проблем. Ми пишемо, упозоравамо, они не одговарају. Имамо цесте које нису обновљене, пјешачке стазе нису ријешене. Грађевински отпад није одвезен, на депонијима је у Рајевом Селу и Рачиновцима. Ово је класичан примјер да за овај крај баш нико није заинтересиран. Наши саборски заступници гледају само Вуковар и Винковце. Више од 1000 незапослених је у Цвелферији. Људи одлазе, нема посла, нема инвестиција. Нити један пројект из жупањске Посавине није прошао у Пројекту Славонија нити је Влада одобрила интервентна средства. Покушавамо се борити, али овај крај је суставно запостављен”, рекао је Шестић.
Нема апсолутне сигурности
На дан катастрофалне поплаве у Цвелферији у Гуњи је боравио и Генерални директор Хрватских вода Зоран Ђуроковић који је том приликом посјетио и градилиште на модернизацији лијевообалних савских насипа од Рачиноваца до Нове Градишке на дионици црпна станица Коњуша – Топола.
„У 10 година све ријеке достигнуле су своје историјске максимуме, а доћи ће и нови. Не постоји апсолутна сигурност од поплава. Морамо континуирано радити на подизању сигурности али и пратити природне појаве, Поплаву у Цвелферији узроковали су изнимно високи водостаји Уне, Врбаса и Босне при чему ми нисмо имали информација из БиХ колике количине воде нам долазе у Хрватску“, рекао је Ђуроковић.
Казао је и како су све журне службе у Хрватској од те 2014. године и катастрофалне поплаве научиле пуно тога како би у будућности били спремнији за сличне изазове. Дио тих искуства се већ и користи на терену.
„Уз сталне радове на модернизацији насипа континуирано се ради и на изобразби људи, али и осигуравању квалитетне опреме. Можемо рећи како смо данас пуно спремнији и опремљенији него што смо то били јучер или прије пет година. Ипак, сви морамо бити свјесни да ће доћи и неки нови повијесни водени максимум и неки нови водени вал. Морамо бити и свјесни да не постоји 100-постотна сигурност. Поплаве погађају и пуно богатије и развијеније земље него што је то Хрватска“, закључио је Ђуроковић.
(balkans.aljazeera.net)
