Југославија је 1959. године укинула смртну казну вешањем након чега је најтежа санкција вршена искључиво стрељањем.
Стрељачки вод чинило је осам полицајаца који су користили пушке. У сваку пушку био је стављан само по један метак, при чему је сваки други био ћорак. Припадници стрељачког вода нису знали да ли су добили пушку са ћорком или бојевим метком.
Управо непознаница да ли су испалили бојеви метак или ћорак, помагала је полицајцима у стрељачком воду да не носе бреме смрти. Ипак, неки од њих су причали да је искусан стрелац знао да ли је испалио ћорак. Он при опаљењу трза знатно јаче од бојевог метка.
Смртна казна је вршена ван јавности. Стрељања су вршена на стрелиштима мада су се могле чути и приче о посебним просторијама у подрумима затвора. Родбина погубљеног била би накнадно обавештена.
Последња смртна казна у Србији је извршена 1992. године у Сомбору, над Јоханом Дроздеком. Он је 1988. године осуђен због силовања и убиства шестогодишње девојчице. Од 1991. до 2002. године када је укинута смртна пресуда, у Србији је донето 19 најтежих санкција али ни једна није извршена.
(politika.rs)
