Njegoš je izbeglica u sopstvenom narodu

Danas jedino glumci nešto i kažu. Pisci pišu i ne progovaraju, slikari slikaju i ćute. Arhitekte ne postoje, niko ih i ne pita ni za šta.

Dobričin prsten jeste najveća nagrada, jer ovo priznanje ne možete dobiti na početku karijere, pa da ste Marlon Brando ili Paja Vujisić. Lepo je osećanje dobiti ga. Sa druge strane nameće se pitanje: koliko glumac ostaje, traje u sećanju naroda. To je najveća nagrada, nisu mu potrebni spomenici, ni ordeni, ako ste nešto ostavili u tim skrivenim fiokama nečije duše. Hrišćanska, duhovna, tu se sastaju pozorište i crkva. Osećanje da si dao najbolje što imaš, ispunjava srce čovekovo radošću i tugom. Radošću zbog davanja, a tugom što ne može više.

Ovako za „Politiku” besedi dramski umetnik Petar Božović, aktuelni dobitnik nagrade „Dobričin prsten”, priznanja koje UDUS dodeljuje za životno delo. Petar Božović je 33. laureat ovog, najvišeg glumačkog priznanja u našoj zemlji.

Vaše detinjstvo bilo je obojeno tugom. Mladost buntom, karakternim herojima na sceni, sa više od 200 uloga samo na filmu. Koliko je zahtevno nositi druge ličnosti u sebi?

Nisam ih brojao, još se ne osvrćem. Ispred mene je još nedostižna linija. Nikolu Teslu, sećam se, radio sam tako studiozno. Čitao sam Ničea, slušao Petu simfoniju, Vagnera… Snimali smo u Portorožu, sećam se prilazi mi profesor Milo Đukanović koji je tvrdio da me nije prepoznao. Išao sam, kako sam zamišljao Teslinim tragom, čim se završi snimanje osamim se, javim se drugarima sa filma, ali nema opuštanja. Za mene je taj proces transformacije tekao sve vreme. I te noći kada sam primao jednu filmsku nagradu, pokušavajući da razmišljam Teslinim načinom, osetio sam kako me je zaboleo mozak. Očigedno da moj sićušni presek vijuga nije mogao da podnese protok bilo kakve naučnikove misli. Spoznao sam da ću ostati osakaćen igrajući tog velikog uma, koga ni danas ne mogu da shvate. Ustao sam, otišao za šank hotela. Svi su se okretali kao da su videli duha u jedan sat noću, i naručio dve flaše martela. Tako sam raskrstio sa tom situacijom, jer preterano ulaženje u lik može čoveka da okrene, da mu ceo život promeni.

Dugo ste u svetu glume, mnogo toga pamtite. Šta se promenilo od vremena kada ste osvajali scenu, do danas?

Mi smo dva sveta različita, kako je pevao Toma Zdravković. Sa novim milenijumom sam u nekom nesporazumu. Spajajući činjenice, sklapajući sliku shvatio sam da sam čovek iz prošlog veka. Čovečanstvo je postalo kao jedno selo, tako da u istom trenutku saznate kada je nekoga pregazio autobus u dalekom selu u Indiji, ili se udavio neko u Amazonu. Sećam se usklika iz naše zlatne ere socijalističkog napretka u kome će Sovjetski Savez preteći za deset godina ove… Kada sam upisivao studije prava pod pritiskom svog oca, dolazili su momci iz Hercegovine, Crne Gore koji su oduševljeno pričali kako je postignuto 70 odsto proizvodnje, u odnosu na kapitalizam. A čovek će kao udarna pesnica radničke klase, ščepati prirodu i podrediti je svojim potrebama. Pretekao nas je kapitalizam svojom bezdušnošću, a socijalizam je svojom naivnošću i lažnim brojkama doživeo šta je doživeo. Na kraju smo se našli pred majkom prirodom i ne znamo šta da radimo.

Vreme pandemije promenilo je mnogo toga u našem stavu, navikama… Kako gledate na „novu normalnost”?

Jedino što je spojilo čovešanstvo, jeste kovid. Zašto nismo zahvalni njemu na neki način? Da vidimo gde smo, ko smo, da preispitamo ko se kako ponašao. Ne vidim većeg mučenika danas od ovog našeg srpskog jezika, ćirilice, azbuke koja čini identitet naroda. Ako izgubiš jezik, kulturu, šta ćeš onda da braniš? Da nećemo da branimo zgrade? Pogledajte Balkansku ulicu, ona je sramota za Beograd. Kada neko hoće da dođe na Terazije, mora da prođe kroz ćirilično groblje i kroz veliku pobedu latinice, i to u srcu Srbije i srpstva. Kakav kovid, on će proći, ali ostaćemo bez pisma i bez jezika. Što reče jedan pesnik: „Srbija je zemlja u kojoj žive Englezi koji loše govore srpski.”

Kako vidite prilike u Crnj Gori posle odlaska mitropolita Amfilohija Radovića koga ste zvali Amfos?

Tek kada čovek ode, shvatite koliko je vredeo. Sećam se prvog susreta sa njim. Snimali smo film „Gorski vijenac” pa smo tražili određena mesta po Crnoj Gori, crkve i manastire, zaustavili smo se na groblju u Nikšiću, gde su se videli izlomljeni stećci od kojih su ljudi i kuće zidali. Držao je službu u obližnjem manastiru, došlo je 20-30 ljudi, tada mi je rekao da pola od njih nije znalo da se prekrsti. Bio sam svedok zabrana slava, ali nisam verovao da može da se izgubi taj osećaj. Mitropolit Amfilohije se izborio za ono za što je trebalo, udario je temelje i otišao. Dva hrama je sagradio od kojih se ne zna koji je lepši, brojne crkvene objekte obnovio. Kada sam ih video rekao sam svešteniku Nenadu Iliću: „Ne može pravoslavlje propasti.”

Dobar deo karijere posvetili ste i „slovu” vladike Nikolaja Velimirovića?

Vladika Nikolaj naučio me je nekoliko važnih stvari. Pomogao mi je da shvatim da su mi neprijatelji prijatelji. Prijatelji te hvale, a neprijatelj te baci na dno, pa se snalaziš i onda izvučeš iz sebe ono što nikada ne bi u društvu prijatelja. Nikolaj Velimirović mi je pomogao da shvatim šta je to žena, majka, škola, licemertvo, vera. On treba da se izučava u školi, makar u onom delu koji je posvećen verskom obrazovanju. A Njegoš je tek veliki izbeglica u sopstvenom narodu. Nikako mi nije jasno kako su prošle tolike godine, a da delo „Luča mikrokozma” niko nije uradio. Čak sam jednom čuo i mog omiljenog kolegu Ljubu Tadića da kaže kako je to jako teško. Radio sam „Luču” sa Prvim beogradskim pevačkim društvom, delo je teško zato što je moćno, napisano kao gotovi libreto za operu i balet. Sve ima što ima „Labudovo jezero”. Umesto Njegoša danas čitamo „Harija Potera”…

Dobar deo karijere proveli ste sa političkim, istorijskim junacima na sceni. Deo javnosti zna da vam zameri političke izjave?

Sebe vidim kao običnog građanina koji ima pravo da izrazi svoj stav, mišljenje. U svakom ustavnom kodeksu, ne samo naše zemlje nego i šire, garanatuje se to pravo. Danas jedino glumci nešto i kažu. Pisci pišu i ne progovaraju, slikari slikaju i ćute. Arhitekte ne postoje, niko ih i ne pita ni za šta. A ovi ostali rade šta hoće, pa nam tako evo unakaziše i grad. Napraviše ovaj čmičak u oku Beograda. Postoji tu jedna opomena, a to je zemunska obala, odnosno oni nesrećni soliteri koji su napravljeni na samoj obali reke. Zemun ima padinu, nije valjda da se arhitekte nisu setile kako bi bilo lepo da terasasto obezbede svima da imaju pogled na reku.

Sa posebnom nežnošću pričate o unuki Anđeliji. Šta joj ostavljate u amanet?

Kao i svaki deda i ja pričam o svojoj unuci. To je ono proleće pred kraj kada vas unučad podsete da ste živi i da ima razloga što ste postojali na ovom svetu. Često se govori nemoj da ih učiš da budu pošteni, loše će proći. Ma, neće loše proći ima neko ko je veći sudija od ovih što drže svoje predmete u ladicama i ne rešavaju ih. Ima tu jedan sudija koji sve posmatra i meri.

 

 

 

(politika.rs)

Ostavi odgovor

Unesti Vaš komentar
Upišite Vaše ime