Данас се навршава тачно 103 године од када је, сам и заборављен, у београдској душевној болници преминуо Петар Кочић, српски пјесник, политичар и писац “српског народног поноса” који је за вријеме свог кратког вијека ипак успио да створи ликове “веће од живота” по којима ћемо га и данас памтити.
Петар Кочић (1877. — 1916.) је био српски пјесник, писац и политичар. Рођен је у селу Стричићи на планини Мањачи код Бања Луке.
Основну школу је похађао у манастиру Гомионица гдје му је отац, закалуђеривши се као удовац, био игуман.
Управо те прве године у многоме су одредиле Петров цио живот – припадао је генерацији српских интелектуалаца која се много борила за своје идеале, али и много због тога страдала.
Гимназијско образовање је почео у Сарајеву, али је због националистичких ставова и “србовања” истјеран у трећем разреду, па је морао да пређе у Београд.
Филозофију је учио у Бечу, али је његова највећа жеља била да живот проведе у родном крају. Радио је у Сарајеву као чиновник, али је убрзо отпуштен због учешћа у радничком штрајку и протјеран у Бањалуку. Међутим, ни тамо за Кочића није било мира!
Уочи анексије Босне и Херцеговине, Кочић је покренуо лист “Отаџбину” и створио политичку групу која је проповиједала борбу против Аустрије остатака феудалног ропства. Био је омиљен у народу и слављен међу омладином жељном отпора против окупатора.
Тамо где је народ видио свог првака, држава је видјела опасног противника. Коцић је више пута хапшен и кривично гоњен.
Оно што није могао да каже у “озбиљној прози” рекао је у сатири. “Јазавац пред судом” и “Суданија” постала су дјела која су се читала у једном даху, али и препричавала испод гласа и само у кругу пробраних пријатеља.
Непрестана борба узела је свој данак и уочи Првог свјетског рата на Петру Кочићу су примећени знаци душевног растројства.
Обољелог писца смјестили су за вријеме Првог свјетског рата у београдски “Дом за с ума сишавше”, прву болница на Балкану у којој су били смјештени психијатријски болесници.
Иронично, прича каже да је Петар Кочић у овој болници био срећан. Говорио је да је ту “живи у слободи” и да не мора да гледа аустроугарску војску како парадира његовом домовином.
Живио је само 39 година. Противници су га из свег гласа називали лудим и опасним. Присталице су испод гласа шапутале да је он проповедник друштвене правде и писац српског народног поноса. Пријатељи су му савјетовали да ћути, али он то није могао. Петар Кочић цијелог је живота говорио и писао оно што је мислио… без обзира на цијену.
(dnevno.rs)