Скоро цијели свијет данас обиљежаваја 11. новембар, Дан примирја у Првом свјетском рату. У знак поштовања и сјећања на српске јунаке, војнике који су у Првом свјетском рату дали животе за слободу и Србију, људи на ревер каче симбол овог празника, цвијет по имену Наталијина рамонда.
Наталијина рамонда (Ramonda nathaliae) необичан је цвијет изузетне љепоте, а његова симболика важна је Србе из неколико разлога. Овај цвијет познат је и као цвијет феникс јер и кад увене и потпуно се осуши може да оживи ако се бар мало залије.
Стога живот овог необичног цвијета има изузетну симболику у вези са Великим ратом и српском војском у њему, војском која је дословно васкрсла и иако измучена показала своју моћ и храброст у Великом рату.
Рамонду је први класификовао чувени природњак Јосиф Панчић 1874. године. Дао јој је име српска рамонда (Ramonda serbica). Биљка је прво уочио на Ртњу, а потом и у околини Ниша. Наш народ их зове и колачићи, а неодољиво подсјећају на љубичице. Јаке су и издржљиве, преживјеле су и ледено доба и опстале до дан-данас, расте на истоку Србије и на Кајмакчалану у Грчкој, чији је највиши врх Свети Илија, а на ком је српска војска, под командом војводе Живојина Мишића, водила жестоке борбе уочи пробој Солунског фронта у Великом рату.
Ова биљка, надалеко позната по својој љепоти, добила је име по српској краљици Наталији. Ријеч је о супрузи краља Милана Обреновића. Пошто је краљ волио да борави у у Нишу, тадашњој другој пријестоници Србије, с краљем и краљицом увијек је путовао и др Сава Петровић, дворски љекар.
Он је био образован човјек, волио је ботанику и дуге шетње. Једном приликом, шетајући се околином Ниша, уочио је још једну врсту ове биљке и дао јој име Рамонда ниссана, нишка рамонда, али јој то име није било суђено.
Очаран краљичином љепотом, дворски љекар промијенио је цвијету име у Наталијина рамонда, Рамонда натхалие. Биљку је тако открио доктор Сава Петровић 1884, али ју је у ботанику и литературу први увео Јосиф Панчић. Ова ретка биљка расте само у Србији, Македонији и Грчкој. Данас је ријетка и угрожена врста, а у Србији и строго заштићена.
Народ је зове и васкршњим цвијетом јер и кад је осушена оживи, а цвјета баш за Васкрс. У Европи, осим рамонди, свега двије врсте имају ову способност анабиозе.
(srpskacafe.com)
