На данашњи дан 1924. упокојио се велики српски песник Алекса Шантић.
Рођен је у Мостару 27. маја 1868. године.
Писао је родољубиву и љубавну поезију.
Његове љубавне песме одишу сетом и чежњом, великом љубављу проткану болом.
Он је умео толико дубоко да изрази осећања да су остала заувек забележена у српској књижевности и народу као што је, на пример, испевана његова чувена “Емина”.
Тадашња критика, а ово је остало упечатљиво до данас, је истицала његову жарку љубав према свом народу. Она се огледа кроз понос јуначком прошлошћу Срба, кроз протест против мучне садашњости и кроз веру у бољу будућност до које ће се доћи борбом и залагањем а која ће васкрснути славну, јуначку прошлост.
Овде се издвајају песме: „О, класје моје“, „Хасанагиница“, „На старим огњиштима“ „Немања“ Остајте овдје“, „Претпразничко вече“ „Моја отаџбина“, „Ми знамо судбу“, „Бока“, „Под крстом“…
Године 1902. отишао је у Женеву. Тамо је остао једва три недеље јер није могао да буде ван своје отаџбине. Ту бол је пренео у песму „Ја не могу овде“ из које се чује вапај за родним крајем и описује колико не подноси туђину.
Након повратка, 1907. године Мостар га је изабрао „као једног од своја четири представника“ за прву скупштину Народне организације. Међутим, већ тада је почео да побољева а стање се погоршало после Светског рата када је оболео од тобопарализе.
За време анексионе кризе, боравио је у Италији и ставио се на расположење српској влади, као што ће то поновити и 1912. године, на почетку Балканског рата.
Велики борац и родољуб који је своја осећања али и одлучност и решеност претакао у своја дела, био је затваран због својих песама у току Првог светског рата а 1913. аустроугарске власти су га протерале из родног Мостара.
На срећу, српски род је препознао његов жар и жртву па је по завршетку рата изабран у Мостару за члана Српског одбора као истакнути представник народа.
Био је веома активан у друштвено политичким и књижевном животу. Године 1887, постао је сарадник „Голуба“, затим „Босанске виле“, „Нове Зете“, „Јавора“, „Отаџбине.“ 1888. је основао Српско певачко друштво „Гусле“, које узима за програм неговање песме и развијање националне свести. Затим је изабран за првог потпредседника мостарског пододбора „Просвете“. Био је и један од првих уредника часописа ,,Зора” који је покренут 1896. године.
Алекса Шантић је 3. фебруара 1914. године изабран за дописног члана Српске краљевске академије.
Јак духом, тело га је издавало. Опхрван туберкулозом издахнуо је у свом родном Мостару, једне вечери, на шкољу и остао да нам заувек пева међ звездама.
МОЈА ОТАЏБИНА
Не плачем само с болом свога срца
Рад’ земље ове убоге и голе;
Мене све ране мога рода боле,
И моја душа с њим пати и грца.
Овдје у болу срца истрзана
Ја носим клетве свих патња и мука,
И крв што капа са душманских рука,
То је крв моја из мојијех рана.
У мени цвиле душе милиона;
Мој сваки уздах, свака суза бона
Њиховим болом вапије и иште…
И свуда гдје је српска душа која,
Тамо је мени отаџбина моја —
Мој дом и моје рођено огњиште.
