Милутин Миланковић један је најзначајнијих српских научника, академик и професор Универзитета у Београду. Иза њега је остао низ научних радова из математике, климатологије, метереоологије, астрономије, геологије, геофизике, географије и грађевинарства. У свијету је остао познат као аутор астрономске теорије климатских промјена којом је објаснио мистерију леденог доба.
Наука га је одавно сврстала у сам врх највећих умова 20. вијека. Један кратер на Мјесецу, један на Марсу и један планетоид носе његово име.
Милутин Миланковић (1879-1958) био је геофизичар, математичар, астроном, климатолог, аутор је теорије леденог доба у којој повезује варијанте Земљине орбите с климатским промјенама. И док га у свијету славе, у Србији, гдје је провео већину свог радног вијека, практично је непознат. Уз 140. годишњицу до његовог рођења и то се мијења, али не довољно брзо. Када се у странице интернет претраживача упише Милутин Миланковић добије се и до два милиона страница. Посебно ће бити понуђене групе као што су “астрономске теорије”, “клима”, “ледено доба”, “о планети Земљи”.
Па ипак непознати геније
– Он је био жртва неповољних политичких околности. Људи таквог профила, уколико нису били уз идеологију или уз власт, а он то није био, јер се бавио науком, а не политиком, нису били ни у уџбеницима, чак ни у часописима и књигама и на студијима на којима се изучавало то што је овај великан дао. Дакле, био је искључен из јавности. То је наравно штета – кажу о овом великом уму.
Миланковић је, наиме, био један од неколико професора Београдског универзитета који су 1941. одбили да потпишу Апел српском народу, чиме је дата подршка њемачкој окупацији. Међутим, и након Другог свјетског рата овог научника је занимала само наука.
Ни комунисти га нису вољели
Миланковић није желио да се прикључи Комунистичкој партији, па је универзитетски Суд части 1950. процијенио његову подобност за нови поредак. У тој “карактеристици” му се додуше признаје да је одличан стручњак и научник који се бави астрономијом и небеском механиком, “али је врло стар и о неком његовом посебном развоју нема ни говора. Према политичкој оријентацији припада познатој математичкој клики. (…) Марксизам-лењинизам уопште не познаје нити показује икакав интерес. Сматрамо да је наш политички непријатељ и да ће као такав умријети.“ Тако су некада власти гледале на Миланковића.
Канон осунчавања
Размишљања Милутина Миланковића присутна су у савременој климатологији. Иако је рачунао користећи само папир и оловку, математички је објаснио узроке, настанак и трајање ледених доба на Земљи. Доказао је да су прецесија (кружно кретање ротационе осе), промјена угла ротационе осе планете и ексцентрична путања Земље око Сунца доминантни фактори промјене климе и то у циклусима које је израчунао за протеклих 600 000 година и указао на на наредни стогодишњи период. Плава планета је сада на путу ка новом леденом добу.
– Та је математичка формула била примљена са великим неповјерењем, јер се то није могло провјерити. Међутим, данашњом технологијом и проласком година, доказало се да је изузетно тачна – каже Сњежана Барабаш Сершић, директорка осјечке Треће гимназије, сљедбенице „Реалке“, коју је завршио Миланковић.
У тој осјечкој гимназији математику му је предавао Владимир Варићак, који је одиграо пресудну улогу у путу којим ће Миланковић кренути. Како је у једном од својих бројних аутобиографских дела записао Миланковић, Варићак му је говорио да „у царству наука негдје има ненасељених и необрађених крајева ван или између густих научних насеља. Стадох да размишљам где се налазе ти сасвим или недовољно обрађени крајеви да бих тамо могао стећи свој скромни научни посјед, а можда и цијело власништво.“
Ту, тада још неотворену нишу која говори о климатским промјенама Миланковић је отварао годинама, од самог почетка 20. вијека објављујући парцијално своју теорију о кривуљи осунчавања. Тек 1941. уобличује своје капитално дјело, “Kanon der Erdbestrahlung und seine Anwendung auf das Eiszeitenproblem” (Канон осунчавања Земље и његова примјена на проблем ледених доба). Миланковић га је написао на њемачком језику, на енглески је преведено 1969., а на српском постаје доступан тек 1997. године.
Миланковићеви савременици, углавном метеоролози, тврдили су да су промјене у земљиној орбити премале да би значајније утицале на климатски систем, али његов научни геније ипак на крају добија признање. Пет година су свјетски научници тражили одговор на питање јесу ли Миланковићеви прорачуни били тачни, да би наслов чланка у часопису “Science” из 1976. означио потврду његове теорије: “Варијације земљине орбите – пацемакери ледених доба”.
Рачунао је у стотинама хиљада година
Иако према Миланковићевим формулама идемо према новом леденом добу, посљедњих су година актуелне тенденције супротног предзнака, клима на Земљи постаје све топлија. Како истиче директор Државног хидрометеоролошког завода у Загребу, Иван Чачић, сада се многи стручњаци, али и политичари, питају има ли теорија која је објаснила појаву ледених доба везе са глобалним отопљавањем, што намеће питање није ли Миланковић ипак погријешио.
– Нема супротстављања између те двије теорије. И једна и друга теорија је исправна. Само су за једну узроци промјене у гибању елемената Земље на врло дугој временској љествици, дакле на десетке до сто хиљада година, а узрок овог недавно климатског затопљења дјеловање је човјека (испуштање стакленичких гасова, сагоријевањем фосилних горива у индустрији, саобраћају и енергетици). Међутим, то се догађа на знатно краћој временској дистанци, десетке и стотине година, што је сто пута мање него што то објашњава Миланковићева теорија. Дакле, свакако треба комбиновати и једну и другу теорију, али на жалост ми нећемо доживјети то што ће се догађати идућих 10, 20 000 година – каже Чачић.
Према некима, америчка влада се “извлачи” управо ослањајући се на Миланковићеву теорију док избјегава потписиање Протокола из Кјота о смањењу емисије штетних гасова, а Чачић тврди да политика најчешће гледа онај дио науке који јој највише одговара. А поновимо, управо је због политике овај свестрани знанствени геније гурнут из “широке употребе”.
Путник кроз васиону и вријеме
Милутин Миланковић умро је у осамдесетој години живота у Београду, али су његови посмртни остаци пребачени у Даљ. Припадао је научницима који обликују свијет својим мислима. До крајњих граница је био посвећен проблему који је желио да ријеши остављајући за собом неизбрисиве трагове које ни вијекови неће моћи да потисну.
Своју заоставштину на научном и уопште стваралачком раду је оставио Српској академији наука и уметности. У овој установи се чува и радна соба Милутина Миланковића.
Занимљивости о Миланковићу
– Направио је најтачнији календар до сада. Дужина тропске године износи 365 дана, 5 часова, 48 минута и 46 секунди, док је Миланковић постигао тачност од 365 дана, 5 часова, 48 минута и 48 секунди. Само двије секунде дуже траје година по најтачнијем календару.
– Миланковић никада није прихватио Ајнштајнову теорију релативности, али је то тада био случај и са многим другим научницима тог времена.
– Добио је кратер са својим именом на даљој страни Мјесеца величине 34 km, затим кратер на Марсу пречника 118 km и астероид под називом 1605 Миланковић.
– НАСА га је уврстила у 10 највећих научника који су се бавили проучавањем Земље.
– За разлику од Николе Тесле или Михајла Пупина, свјетску славу није стекао у највећим свјетским центрима, већ се својим научним теоријама бавио у собици у Капетан Мишином здању, на Београдском универзитету, користећи само папир, оловку, шибер и логаритамске таблице.
– Миланковић је главни “кривац” који је доказао да на Марсу не може постојати цивилизован живот, јер је својим прорачунима показао да су тамо температуре превише ниске да би живот у таквом облику постојао.
– Европско геофизичко друштво је 1993. године установило медаљу Милутин Миланковић.
– Био је један од најбољих познавалаца историје астрономије и науке уопште, а то доказује у неколико својих дјела.
– Најцитиранији је српски научник свих времена.
(srpskacafe.com)
