Свети Никола је можда био инспирација за Деда Мраза, али прича о његовом поријеклу није баш толико весела. Сазнајте зашто је постао вољена личност широм свијета и како се његова слика мјењала током година.
Рођен у малоазијском граду Патара, луци на медитеранској обали данашње Турске, Свети Никола је живео у 4. вијеку, много пре раскола између православне и католичке цркве из 1054. године.
Његови родитељи, богати Грци Теофан и Нона, добили су га у вријеме владавине римског цара Валеријана (253. – 260. године), похлепног човјека који је због страсти за златом организовао војни поход на Персијско царство. При крштењу је добио име Николај, што у преводу значи појбедитељ народа. Духовном животу поучавао га је стриц Николај, епископ патарски, са којим се касније и замонашио у манастиру Нови Сион. Након смрти својих родитеља, Никола је продао цијело имање и новац раздјелио сиротињи. Неко вријеме је био свештеник у свом родном граду, одликовао се милосрђем и многи су сматрали да ће наследити свог стрица као епископ. Ипак, будући да је био скроман, повукао се у самоћу спреман да тако сачека смрт. Хришћани вјерују да му се тада јавио глас Господњи и рекао му: “Николаје, пођи у народ на подвиг ако желиш бити од мене увенчан“. Тада је напустио самачки живот и отишао у народ. Изабран је за архиепископа града Мира у Ликији (тадашње Римско царство, данас област данашње Турске).
Током владавине царева Диоклецијана и Максимијана у вријеме гоњења и мучења хришћана био је затворен у тамницу, али ни ту није престајао да проповеда и шири хришћанство. Присуствовао је Првом васељенском сабору у Никеји, али због тога што је ударио александријског свештеника Арија, оптуженог за јерес, удаљен је са сабора и забрањено му је даље присуство. У хришћанској традицији се спомиње да су му одобрили поновно присуство на сабору тек када се им у сну преко изабраних архијереја јавио глас Господа Исуса Христа и Пресвете Богородице, да је учињена велика неправда према Светом Николају, који је бранио праву веру.
Људи су га још за вријеме његовог живота сматрали за светитеља. Призивали су га у помоћ при болестима, некој несрећи или немоћи. Хришћани вјерују да се он свима одазивао и да је свима помагао, а да је из његовог лица сијала свјетлост. У старости се разболио и преминуо 6. децембра 343. године. Свети Никола се и слави тога дана, што је у ствари 19. децембар по новом календару.
Сахрањен је у саборној цркви мирликијске митрополије, а крајем 11. вијека његове мошти пренете су у Бари, у манастир светог Јована Претече. Осим што се спомен на дан смрти светог Николе слави 19. децембра, односно 6. децембра, свети Никола се прославља и 22. маја односно 9.маја, у знак сјећања преноса његових моштију у Бари.
Празник Светог Николе данас има велики значај у цијелом свијету. Пошто у неким земљама превладава његов “рођак“ Санта Клаус, увезен из Америке, дошло је до комерцијализације. У подалпским земљама и регионима дан Светог Николе се доводи у везу са Крампусом, обичајем чије поријекло сеже у немачко-словенску традицију.
Док је на православним иконама приказан као висок човјек у препознатљивом црвеном плашту, са епископском митром на глави и штапом у руци, како дарује децу поклонима из џака, потрошачко друштво је то мало “зачинило”. Црвени плашт је остао, као и дуга седа брада, али су убачени ирваси који вуку саонице којима “Санта Клаус” обилази свијет.
Свети Никола се први пут у лику Деда Мраза појављује 23. децембра 1823. године након објављивања поеме анонимног аутора “Посете Светог Николе“ (данас познатије као „Ноћ пре Божића“) у месту Трој у држави Њујорк. Пјесма је касније приписана Клементу Кларку Муру. Многи од Деда Мразових модерних атрибута су установљени у овој пјесми, као што су вожња на санкама које слећу на кровове, улазак кроз димњак и пуна торба играчака. Свети Никола је описан као “буцмаст и дебео, прави стари весељак“ са “малим округлим стомаком“ који се “тресе као пуна здела желеа када се смије“, упркос томе што “минијатурне санке“ и “мали ирваси“ још увек показују да је Деда Мраз такође мален.
Како су године пролазиле, Деда Мраз је у популарној култури еволуирао у велику, крупну особу. Један од првих умјетника који је дефинисао модерни изглед Деда Мраза је Томас Наст, амерички карикатуриста из 19. вијека. Године 1863, слика Деда Мраза који је насликао Наст појавила се у недељнику Харперс викли. Прича да Деда Мраз живи на Сјеверном полу такође може бити Настово дјело. Његова слика Божића у издању Харпер виклија од 29. децембра 1866. је била колаж гравира под називом Деда Мраз и његова дјела, што је укључивало и натпис “Santa Claussville, N.P”.
