Трудноћа као догађај званично означава почетак мајчинства. Међутим, на психолошком плану слика мајчинства развија се много прије тога.
Већ у дјетињству, много прије биолошке зрелости за улогу мајке, дјевојчице развијају идеје о томе шта значи бити мама. Играјући се са луткама, кроз игру мама-беба, дјевојчице уграђују све оно што доживљавају у односу са мајком у шеме које ће обликовати слику мајчинства.
Са одрастањем, у различитим животним фазама ове слике ће се надограђивати и обликовати. Тако, са почетком физиолошке трудноће, започиње и психолошка трудноћа, која означава све оне промјене које се дешавају на менталном плану које омогућавају промјену идентитета жене и развој мајчинске улоге. Ове промјене укључују представе о беби, о себи као мајци, партнеру/мужу као оцу, промјене свих улога у ширем породичном систему које ће се десити са доласком бебе, промјену рутине на послу, у друштвеном животу. Ови ментални процеси заправо представљају развој личности који се одвија истовремено са развојем бебе.
Период трудноће представља вријеме великих промјена и интензивних емоција. Од трудница се неријетко очекује да буду радосне, насмијане и да уживају у свом блаженом стању. То доводи да оне потискују прегршт емоција које се, иако су нормалне и уобичајене, доживљавају као негативне и непожељне. Скривају их јер су убјеђене да су због њих лоше мајке или чак лоше особе.
Чињеница је ипак да ниједна трудница није непрестано радосна, срећна и захвална и да многе повремено осјећају и амбиваленцију, страх, тугу, анксиозност, незадовољство, бијес. Штавише, расположење се мијења у веома кратком временском периоду што додатно збуњује трудну жену. Емоције које су очекиване су: доживљај изненађења, радост и узбуђење, стрепња и брига, доживљај амбиваленције, плачљивост, рањивост, иритабилност и честе промјене расположења, анксиозност и страх (посебно у првој трудноћи), суочавање са видљивим промјенама свог тијела, осјећања иницирана промјеном односа између партнера – будућих родитеља. У неким ситуацијама доживљаји су таквог квалитета и интензитета који није уобичајен и тада је неопходно потражити помоћ психолога или психијатра.
ПСИХИЧКИ ПОРЕМЕЋАЈИ У ПОСТПАРТАЛНОМ РАЗДОБЉУ
Постпартално раздобље (пуерпериј), дефинише се као раздобље од шест до осам седмица након порођаја, али негдје се говори и о 12 мјесеци након порођаја. То раздобље карактерише високи ризик за развој психичких симптома код жена. Отприлике 85% жена у том периоду искуси неки облик психичких симптома, међутим, у њих 10 до 15% они су озбиљније природе док су код већине симптоми благи и кратког трајања. Симптоми психичих проблема мајки (недостатак сна, недостак апетита, недостатак либида) су слични симптомима мајчинства због чега се тешко откривају. На жалост 75% жена уопште не добије одговарајући стручни третман и подршку околине јер њих 81% не жели признати да имају психичке проблеме због страха да нису успјешно одговориле на задатке мајчинста, поготово ако те симптоме потврди још потврди и стручјак.
Психички поремећаји у раздобљу постпартума подијељини су у три категорије: постпартална туга, постпартална депресија и постпартална психоза. Постпартална туга (baby blues) је најблажи и најчешћи те пролазни облик психичког поремећаја у раздобљу постпартума. Постпартална депресија и психоза у раздобљу постпартума могу имати дугорочни утицај на мајку и дијете, као и на однос мајке и дјетета. Стога је врло важан њихов правовремени третман и препознавање.
Бити “добра мајка” значи, прије свега, водити рачуна о свом не само физичком већ и менталном здрављу. Само здрави можемо дати максимум од својих капацитета у свим областима живота па и у мајчинству. Зато, мајке, останите увијек здраве јер вас ваша дјеца требају такве!
Аутор: Наташа Милошевић, Друштво психолога Брчко дистрикта БиХ
