Након пет година трчања дугих пруга, 12 истрчаних маратона и личних рекорда на Новосадском маратону 2015. и Берлинском 2017. Године, Тања Граховац из Брчког спрема се за нове подвиге и октобарски маратон у Амстердаму.
Каже да на овај маратон иде да поправи вријеме.
– Моје најбоље мартонско вријеме до сада је три часа и 55 минута и циљ ми је да га сада спустим на три часа и 45 минута. Покушавам да се рангирам у полумаратону и мартону у БиХ и у Србији. У прољеће трчим за БиХ гдје сам тренуто шеста, а на јесен у Србији гдје је конкуренција јача и гдје сам међу 30 најбољих маратонки – рекла нам је Тања приликом недавне посјете родитељима у Брчком.
Појашњава да свега неколико жена на Балкану маратоне трчи у времену испод три часа што се сматра озбиљним маратонцима.
– Идеално је да се вријеме између два маратона скрати за 20 минута али то је јако тешко. Увијек настојим да сваку трку прије свег завршим здрава. Мој лични циљ је да истрчим шест мејџор маратона; Бостон, Чикаго, Њујорк, Лондон, Токио и Берлин – каже Тања.
Трчање назива озбиљним хобијем којим се с мањим прекидима бави од 15. године, а за маратоне је, како каже, први пут чула 2002. када ју је као преводиоца у Мисији УН посао одвео на Косово.
– Колегиница и ја смо са Мартином Крокином, судијом из Њујорка свако јутро трчали кроз италијанске пунктове. Било нам је напорно, али нам је било неугодно да одустанемо. Убрзо сам због посла отишла у Сарајево гдје сам наставила да трчим све чешће. Први маратон био ми је Београдски 2014. године који сматрам својим матичним маратоном јер посљедњих седам година живим и радим у Београду – каже Тања.
Низали су се послије Новосадски, маратон у Братислави, Љубљани, затим Бечки и Берлински мартони 2017. године. Годину дана раније трчала је класични Атински маратон, а ове године себи је за рођендан у јануару поклонила мали маратон на Сицилији и већ у марту трчала је маратон у Барселони. Са посебним одушевљењем прича о Атинском маратону.
– То је нешто посебно. Ту се иде као на хаџ, да се ода пошта маратону и то је једна од најтежих стаза на свијету која 30 километра иде уз брдо и низ брдо, а задњих десет километара на уласку у Атину су и најљепши – каже Тања.
Осим трчања које тренира шест пута недјељно и за то вријеме истрчи 100 километара, Тања два пута недјељно иде на јогу.
– Трке, посебно међународне, су скупе али учешће на њима финансирам захваљујући мом послу преводиоца на европским пројектима. Много то кошта, свакодневно узима толико времена као да радите још један посао који не доноси никакву надокнаду, али то је љубав према трчању. Лијепо је трчати по Барселони, Бечу, Берлину – прича Тања.
Трчање захтјева и одређена одрицања када је ријеч о храни, али у умјереним количинима у исхрани је све допуштено. Тања искрено каже да много воли да једе и да сама припрема храну, а органским производима снабдјева се из мамине и очеве баште у Брчком.
Нико нас не напада
Најчешће питање са којим се сусреће је како је није страх да ће пасти или доживјети неугодност док тренира.
– Нико не напада тркаче јер сви знају да тркачи могу да побјегну – каже Тања и поручује људима да не морају да трче, посебно не маратоне али треба да се крећу јер болести не долазе од трчања и кретања него од пасивности и љењости.
(srpskainfo.com)
