Синиша Милић: Можеш мислити? - nula49.com
spot_img
spot_img

Синиша Милић: Можеш мислити?

spot_img
spot_img
spot_img
spot_img

Свашта се последњих дана и мјесеци писало о нама, па и данас. Разни аналитичари, институти, нема ко се није изредао.

Када је већ тако да искористим и ја гужву, да се провучем са (још) пар реченица. Уз сав ризик да ме, зато што сам ту гдје јесам, због лошег превода или намјере, која само чека миг, повод, ма и најмањи погрешан потез, ипак, прогласе и осуде као „гласноговорника“ свега, углавном „злога“, јер оптужбе иних, данас су, истовремено и докази кривице. Необорива претпоставка.

Још 1922. године, чувени, (у сваком смислу), Освалд Шпенглер, у свом капиталном дјелу „Пропаст запада“, написа што шта. Наслов књиге, ваља поменути ради душебрижника, не би требало да има везе са данашњом, првенствено идеолошком одредницом тј. значењем појма „Запад“, јер, побогу, књига је довршена 1922. док је први том писан четири године раније – 1918.године. Главна идеја Шпенглерове „Пропасти“, иначе, јесте да је животни вијек сваке свјетске културе, па тако и ове наше, ограничен, а завршава се фазом цивилизације.

Уз остало, анализирао је и питања демократије и грађанских, тј.политичких права, нарочито слободе штампе, у периоду западне цивилизације. Темама које су нам и данас блиске, по више основа.

Па тако, устврди, како „нема страшније сатире од сатире на слободу мисли. Некада се људи нису усуђивали да слободно мисле; сада то смеју, али не могу. Они само још хоће да мисле оно што треба да хоће, и баш то осећају као своју слободу. А друга страна ове касне слободе: свакоме је слободно да каже шта хоће; али штампи је на вољу хоће ли то узети на знање или неће. Она (штампа) може осудити на смрт сваку истину тиме што не преузима на се посредовање пред светом: страшна цензура ћутања, која је утолико свемоћнија, уколико ропска маса читалаца наивно и не примећује да таква цензура постоји“.

Е сад, у таквим околностима, када се западна цивилизација, уз прегршт људских и политичких права, „коначно и са сувишком“, како то једном приликом рече совјетски дисидент на западу, Александар Солжењицин, „изборила“ и за слободу мисли и за слободу штампе, уз сва та и толика права и слободе, која су предводник и лучоноша либерализма, већини, нормално, дјелује као губљење времена и запитати се – шта је то истина?

За Шпенглера, међутим, истина је, у складу са напријед реченим, „ништа друго до оно што се стално чита и слуша!!! Може нека сирота глава колико хоће негде сједити и сакупљати разлоге колико год хоће да би се утврдила истина – то остаје само његова истина. Оно што штампа хоће, е то је истина“, сматра овај њемачки филозоф и историчар.

Не новинари, наравно, већ „заповедници штампе“, како их назива, „они су ти који производе, мијењају, измјењују узајамно истине“.

Без обзира што је од штампања књиге прошло стотину и кусур година, што Шпенглер до закључака није долазио строго научним методама, већ махом аналогијом, како то тврде његови бројни критичари, међу којима је и Макс Вебер, чини ми се да не би било вишка, оно што нам се сваки дан сервира као универзална и непорецива истина, што се „стално чита и слуша“, нарочито данас и овдје, по некада, ипак, сагледати и из његовог угла.

Ко то и какву истину хоће, и зашто баш ту истину?

Смијемо, наравно; када ћемо, ако не данас, али остаје огромна, скоро неутољива сумња – јесмо ли у стању још слободно мислити?

Синиша Милић
Предсједник СкупштинеБрчко дистрикта

 

 

 

 

spot_img

Повезано

spot_img
spot_img

Последње вијести

spot_img
spot_img