Од првих вишестраначких избора 1990. године прати нас коб ријалити програма. Сваке двије године. Општи, локални, општи… Одлучујемо према оном што углавном други желе. Добијемо баш како је Жељко Бебек отпјевао “…а сад носим како ми га скроје…”.
Све то некако успјевамо да преметнемо преко главе. Уздамо се у два Суда, Божији и овоземаљски. Једни вјерују у оба, а други су прагматичнији. Вјерују у натуралну размјену.
Успјех је на крају углавном симболичан.
За Суд овоземаљски сматрамо да ће све наше наде и очекивања у једно праведније друштво бар донекле каналисати. И поштено пресудити. Наше битисање памти разне епохе. У њих се и судови уклапају. Али овако није било. Бар за овог земана.
Након рата темељна промјена. Поткрало нам се да су појединци из судијске бранше своје часно занимање свели на ниво учесника ријалити програма који нас бомбардују са приватних ТВ станица.
Све због наводне “борбе” за рашчишћавање стања у правосуђу БиХ. Скроз интересно обојене. Старт је био тамо одакле су стигли најважнији акти за постратовску БиХ. Катулфермански. Ко свилен гајтан. Данашње је стање у правосуђу слика интересних сфера које су обликовале правосуђе. И сумњивог капитала.
Уздигнут је Високи судски и тужилачки савјет БиХ ко, Боже ми опрости, Високи представник. Помијешане “бабе и жабе”. Ни правнички ни логично. Зар да тужиоци одлучују ко ће бити постављен за судију. Тужилац је само страна у поступку. Врло зависан. Више од адвоката.
Судијама је мјесто у судници. Не у ријалити програмима. Они пресуђују. Одлучују о судбинама људи. Без експонирања.
И одједном и изненада-само за неупућене- почну да сукљају ко “задругари” и “фармери”. Утркују се ко ће се више хвалити. Незадовољство властитим положајем навалило ко лава из Етне. Несхваћени генијалци.
Босанскохерцеговачка “правосудна рашомонијада” егзалтира у Брчком. Очекивано. Гдје би друго. Ту је све под контролом. Моћних и богатих. Удара се на управљање машинама. Оним донираним. То није добро за домаће актере.
Донирано а може се системом управљати.
А он лијепо упакован, стигао из иностранства. Ако је могуће утицати на компјутер оправдано се сумња на “пола села”. Нико не поклања ништа без неког интереса, то је и посљедњем филантропу јасно.
Ко је тај за чији се интерес то ради. Је ли то интерес дародаваца или домаће масе?
Или је БиХ одређена као идеално мјесто за експерименте разне врсте. Нажалост, то није једини проблем. Тамо неки се окуражили па питају. Онако успут. Гдје је ту независност. Она у коју се највише заклињу. Сви, па и донатори. Ако се људима не вјерује, већ машини. Суд је превише озбиљна институција да буде препуштена машини. Макар она стигла као донација из иноземства.
Бојазан је да креатори правосудног система у БиХ желе и тако контролу и утицај на независност Суда. На његов рад. Према својим интересима. Другачијег тумачења нема.
Из свега су домаће елите искључене. Осим еснафских.
Јасно је и посљедњем лаику да људи, ни судије немају исти капацитет. И не могу да се једнако носе са истим предметима ни околностима. Судије једног суда знају ко се са каквим изазовом у суђењу може суочити.
“ОГЛЕДно ЗА УГЛЕД“ брчанско правосуђе још има бољки. Врло озбиљна статусна питања. Од кога појединци чекају сигнале. И с ким “раде “. Ко им покрива изворишне точке.
Адвокати су независни, хвала Богу. Али не и недодирљиви. Пресумпција невиности је овдје врло танка. Ко линија: која спаја и раздваја. Не пада снијег да прекрије бријег већ да свака звјерка открије траг.
Само је питање времена.
(Ј.Б./nula49.com)
