spot_img
spot_img

Породично газдинство 100кић из Брчког прави ракију од које не боли глава

spot_img
spot_img
spot_img
spot_img

На породичном газдинству, у селу Поточари код Брчког, породица Стокић на површини од 1 хектара има засаде стабала шљиве и дуње од којих на тржиште пласира врхунске ракије.

Дугогодишњу традицију гајења воћа и производње ракије оплеменили су како за Akta.ba каже Владо Стокић, савременим техникама које још увијек истражују и усавршавају.

“Након класичне и традиционалне производње ракија која је у нашој породици била присутна, дошли смо спонтано на идеју да би се једна таква кућна радиност могла омасовити и модернизирати. Почели смо се све више интересовати за производњу у складу са правилима струке, што је отворило небројана питања и технике које још увијек учимо. Са узгојем дуње је било више експериментално, с обзиром да је та воћна врста изузетно мало заступљена код нас као гајена у плантажним засадима, а популарност ње као сировине за прераду је стално била у порасту”, говори нам Стокић.

Назив 100кић је како каже искључиво кривица дизајнера а асоцијација је више него јасна.

У Поточарима посједују властити погон у којем су редовно ангажовани сви чланови домаћинства, а у сезони брања и сезонски радници.

Стокић каже да сваки регион носи услове који воћу дају посебан укус, те да на то не могу много да утичу, али могу да утичу агротехничким мјерама да воће добија максимално сунца, влаге, хранива, као и на то да процес производње ракије прође у строго контролисаним условима, јер се у томе скрива тајна добре ракије.

“Тајна ракије од које не боли глава је свакако у здравом воћу, освајању првенца и патоке највише, а онда и у контролисаној ферментацији. Праву ракију препознајемо по томе што када је узмемо у уста имамо осјећај да смо загризли воћку од које је ракија и произведена, ако није додата арома наравно”, појашњава.

Говори да производња ракије захтијева константно улагање, у дестилационе апарате, бурад, енолошка средства, јер све има свој вијек трајања али и у константна усавршавања и истраживања тржишта.

“Да бисмо добили квалитетан производ, у технолошком смислу, потребно је проћи процедуру која је јако захтјевна. Све почиње одабиром воћа. Сировине за 100кић ракије долазе из нашег воћњака, гдје имамо потпуну контролу и увид у стање у коме се воће налази. О њему се мора водити рачуна током цијеле године. Шљиве су врло осјетљиве на мраз, док се дуња показала веома захвалном. Она касно цвјета и мраз јој ништа не може”, говори Стокић.

Производи ове породице се могу наћи у појединим локалима који их од њих набављају. Када је ријеч о извозу овог бренда Стокић каже да због специфичних прописа о производњи алкохолних пића то је још у фази развоја али и да је сама регистрација на нашем тржишту још увијек недефинисана и компликована.

“Тржиште је неуређено, преплављено ракијом исподпросјечног квалитета, самим тим је и цијена формирана јако ниско, тако да је незахвална ситуација што се тога тиче, али добра ракија увијек нађе пут до купца”, каже Стокић.

У свом даљем развоју овај породични бизнис планира повећати производне капацитети у смислу количине и врсте воћних ракија, што би био предуслов за неко ново тржиште.

 

 

 

(akta.ba)

spot_img

Повезано

spot_img
spot_img

Последње вијести

spot_img
spot_img