Ових дана у Брчком нестаје једна кућа, а са њом и парче историје нашег града. Породица Узуновић дуго времена била је једна од најцјењенијих трговачких породица на овим просторима, а кућа које више нема симбол је неких давно прошлих времена.
Постоји једна прича о Узуновићима која је вјероватно неистинита, али је ипак вриједи испричати јер баца свјетло на Узуновиће и на то какви су трговци били, или бар каквим их је народ запамтио. А после толико времена, те двије ствари су готово исте.
Прича каже да је Узуновић склапао важан посао извоза суве шљиве. Договор је већ био практично закључен, па је остало само да купац погледа робу, да се лично увјери у квалитет више пута награђиване брчанске шљиве.
Приликом обиласка постројења за прераду, Узуновић је пред гостима отворио један од сандука већ осушене шљиве спремне за извоз, и на врху угледао миша. Негдје у процесу обраде миш се увукао у шљиве и осушио се заједно са њима.
Вјешт трговац какав је био, каже прича, он је на брзину уграбио миша и прије него што су гости и схватили шта се дешава, прогутао га у комаду.
Када су купци збуњени упитали шта се десило, Узуновић је без оклијевања рекао “Сува крушка, промакла нам је негдје у процесу и помијешала се са шљивама.” Трговац ће све урадити да прода робу.
Прича нам не каже о ком се Узуновићу ради, али се да претпоставити да би такав договор могао склопити Саво Узуновић, чувени брчански трговац, дио оне златне генерације која је производе из нашег града извозила широм Европе.
Саво Узуновић је Трговачку школу завршио у Брчком и прво запослење му је било у брчанској филијали бечке фирме “Нашиц”. Заједно са својим братом, Михајлом Миком Узуновићем, Саво је основао Трговачко предузеће на велико за промет и извоз пољопривредних производа. Трговали су широм Босне и Србије, а филијала овог предузећа у Зворнику успјешно је радила све до 1941. године.
Браћа Узуновић нису се задржала само на домаћем тржишту. Свјеже воће, суве шљиве, пекмез и ракију извозили су на тржиште Аустрије, Њемачке и Чехословачке.
Сировине су набављали и у Србији, а превозили их прво Дрином и Савом, а онда и друмским превозом. По сезони, Узуновићи су дневно товарили и до 60 тона свјеже шљиве и извозили је на тржишта Централне Европе. Откупљивано је је, прерађено и превезено и до 1.500 тона роба, од чега је значајан дио сушен и пакован у сандуке од 6 или 12 килограма.
1920. године Саво је оженио Анику Укропину из познате херцеговачке трговачке породице. Ваља овдје напоменути да је Аника била изузетно образована жена, те да је говорила руски, француски и њемачки језик, па није ни чудо да је у фирми Узуновића управо она водила спољнотрговинске послове.
Колико су добро ти послови ишли говори и чињеница да је већ 1924. године ова породица откупила половину хотела “Посавина” од тадашњег власника Вукана Марића, још једног познатог брчанског трговца. Био је то само дио богатства Узуновића, поред већ поменуте куће на Булевару мира, имања у Мртвици, земљишта званог “Близна”… Исте године умро је Михајло Узуновић, не оставивши насљедника, па једна половина хотела остаје у власништву Саве. До данас, његови помтомци власници су једног дијела овог хотела.
Након Другог свјетског рата, Саво Узуновић и његова супруга Аника хапшени су по већ познатом шаблону, имовина им је конфискована заједно са инвентаром из трговачких радњи…
Данас, једна улица у Брчком носи име Узуновића. И једна кућа са истим именом нестаје пред нашим очима.
(nula49.com)
