Ово су најбољи литерарни радови награђених ученика брчанских основних и средњих школа који је под називом „Двадесет двије су ми године” расписан поводом 22. годишњице Брчко дистрикта БиХ.
OSNOVNA ŠKOLA
„Двадесет двије су ми године“
Стари ми често говоре да сам још млад, неискусан, напросто – ”зелен”.
Нисам још спреман да одлучујем за себе, да знам рећи шта ми мори мисли и лежи на срцу, али мислим да сам довољно зрео да осјећам, да волим.
Мом граду дугујем сваку улицу, сваки парк, свако дрво и сваку успомену на дјетињство. Сва моја сјећања, мила или не, у њедрима мог града обликовала су овог младог човјека и особу која постајем. Зато пишем теби, лијепи мој граде, једну рођенданску честитку. Кратка је и сажета, али искрена и испуњена осјећањима.
Брчко дистрикт, нијеми сведок преплитања историје трију нација, трију религија, једног народа, мјесто је гдје учитељица живота саставља исток и запад, раздваја мјесец и зорњачу, љуби Европу и Азију. Прекретница путева некадашње моћне Римске империје, моћна краљевина, славни пашалук, слободна држава. Мој град је само један од многих дуката историјске ризнице Босне и Херцеговине. Смјештен на сјевероистоку тихо прати море генерација, безброј душа, животну сагу сваког појединца.
Ријека Сава, рађа се у Словенији као поток, носећи са собом миран жубор и повезницу словенских народа. Моћна и величанствена вила, граница наше државе, стоји као живи симбол и подсјетник да све велико и истински славно на свијету потиче од малих корака. Ако је мајка природа највећа умјетница планете, онда јој је ријека Сава заиста најљепше дјело, њена најузвишенија муза.
Човјек се рађа, одраста, живи, дјеулује и напослијетку умире, остављајући потомство и завештање свог живота. Тужно је и помислити на то, али тако једностано јесте. Све више младих људи напушта наше улице, наше чаршије, наш град; безумно бјеже ка западу у потрази за бољим животом и не размишљајући да тиме убијају посљедњу шансу да наше ОВДЈЕ постане тај бољи живот.
Каранфили се често дијеле за Осми март, али не само због тебе, драги мој граде. Једини ти имаш ту част да се баш на твој рођендан слави и Дан жена. Дан твог рођења прослављамо заједно са свим нашим Брчанкама, захваљујемо свакој жени која је мајка, сестра или бака. Није твоје име, дистрикт, само орден равноправности међу нацијама, већ и према свим женама свијета.
Осми март није само датум, није само глуви број на папиру, него је симбол и знак да у нашој малој држави нема мјеста за неравноправност, неправду и недјела. Сваки човјек има слободу да буде шта жели, да вјерује у шта жели, да воли кога жели. Управо због тога, без икакве недоумице и оклијевања, кажем вама свима да сам ПОНОСАН што сам Брчак.
Алекса Михајловић, ученик 9. разреда из Друге основне школе
Dvadeset dvije su mi godine
Evo grade moj,bliži nam se i taj dan,
uskoro ti slaviš dvadest i drugi rođendan.
Mlad si grade moj, i u punoj snazi,
ali ipak grade, ti se dobro pazi.
Moraš da nam čuvaš sva bogatstva svoja,
a imaš ih dosta, ne zna im se broja.
Svi narodi ovdje poput braće žive,
kulturama drugih zaista se dive.
Tradicije razne prepliću se u nizu,
nijedan grad po tome nije ti blizu.
Duša ti je grade kao mirisna bašta
u tvojim razlikama proradi mašta.
Maštam o tome da nam rasteš dovijek
u cvijetu mladosti, postaješ svoj čovjek.
Uspjehe tvoje,rado ćemo pratiti,
ma kud god da pošli, tebi ćemo se vratiti.
Esma Čačković, učenica VII-1 razreda Sedme osnovne škole
MOJ GRAD
MOJ GRAD BRČKO SE ZOVE,
U NJEMU SVAKO ISPUNI SNOVE.
NEKI BI REKLI SUVIŠE JE TIH,
A JA VAM KAZEM LJUDI DRUGAČIJI JE OD SVIH !
NJEGA ČINI MALO LJUDI,
AL’ PREPUN JE DOBROTE.
NJEGA ČINE RAZNE ĆUDI,
AL’ PREPUN JE TOPLOTE.
ČINI GA NACIJA MNOGO,
ALI SVI SE RUKOVODIMO
ISTOM PAROLOM – SLOGOM!
TU JE RIJEKA SAVA,
TU JE I VIJEĆNICA,
U MARTU MU SE PALI
ROĐENDANSKA SVJEĆICA.
GDJE KOD DA KRENEM VRATIM SE KUĆI,
JER MOJE BRČKO
NIGDJE U SVIJETU NE MOGU NAĆI.
OVAJ GRAD NIJE NA TEMZI NI SENI,
NIJE NAJLJEPŠI, NIJE NAJVEĆI,
ALI JESTE ONO ŠTO PRIPADA MENI.
Ana Blagić, učenica V-3 razreda Druge osnovne škole
SREDNJA ŠKOLA
ДВАДЕСЕТ ДВИЈЕ СУ МИ ГОДИНЕ
Нисам била рођена када су те основали.
Ни када су моји преци улицама ходали.
Ни када нам је вијећница попримила жуто-наранџасте боје,
али знам да је тог 8. марта прољеће закуцало на наша врата.
Племенита идеја јединства култура, нација, обичаја, вјера и традиција остварила се 8. марта 2000. године. Од тада Брчко носи орден дистрикта, племенит орден толеранције и мултикултуралности. У ове двадесет двије године стане много, ја ћу ипак причати о онима којима сам била свједок.
Насеља су плод духовног и материјалног, прошлих народа и садашњих. Наше Брчко је прошло све, од Турака до Аустро-Угарске, али ипак нам је то дало посебне боје. На три стране издижу се три вјерске куполе, на три стране три језика, на три стране три врсте обичаја. Троје, а ипак саткано у једно. Овдје нас, ипак, има и више од троје и ту се огледа наша величина. Привилегија је учити од других, бити различит и жељети знати “како је то код вас” . Зашто онда ићи у друге земље упознавати друге културе, кад друге културе живе одмах поред нас? Иако нема све „функције“ које би „ град” требао имати, Брчко издиже изнад устаљених норми основне људске вриједности- морал, јединство и слободу.
Говоре да нема посла, а на сваком кораку се траже радници. Не кажем да се одричемо својих професија и бавимо нечим из нижег сектора, али проблем нашег града не лежи само у недостатку радних мјеста, него и у љењости људи. Криве власт, управу, чак и оне што имају више плате, а не виде њихов рад и труд. Сањам о дану кад наше улице неће бити пусте, кад ће у шест ујутру сви из кућа журно устајати и ићи на посао, кад ће наши људи вољети свој посао и неће изигравати роба него ће се веселити том истом раду. Посла увијек има за оне који желе да раде. Битно је прећи преко свога ега и радити за колективно, а самим тим и своје добро.
У мени се пробуди нада кад видим да нашим Тргом младих, држећи се за руку ходају и стари. И није битно што одлазе многи кад остају они прави!
Образовање, посао и друге људске потребе су разлози учесталих селидби. Нашем граду су потребни и учитељи и економисти и инжињери. Било би лијепо имати факултете и учити и радити у нашем граду. Ако већ волимо разноликост нација, волимо и различитост у професијама и знању.
Брчко није само центар, о његовој култури и историји свједоче и предграђа и села.
Села иако мала, одишу најљепшим пашњацима, њивама и ливадама. У историји смо били познати као најуспјешнији и најбољи пољопривредници, стога је наш значај имао зачетак у једном маленом воћњаку. Зато је предивно кад се на тргу у одређене дане могу видјети и упознати пољопривредници из различитих крајева нашег града, али и земље. Свако село или засеок је познат по одређеној култури. Најбоље трешње, шљиве, јагоде расту баш код нас.
Било би лијепо још више користити та добра, но први корак и суштина је у подржавању пољопривредника и улагању у та иста добра. Људи имају вољу само су нам средства ограничена.
Наша Сава, од 2000. године па до данас, имала је различите боје али веже и двије различите епохе.
Ток нашег развоја пратила је и наша Сава, те није ни чудо што се људи баш ту упуте када дођу у наш град. Заласци сунца, шетање и сједење испод дрвећа нашег Фицибајера много су вреднији од било кога напуштања и уништавања.
Градска вијећница је некада била библиотека, а сада мјесто гдје се важни договори уговарају и судбоносно “Да” изговара.
И наша фонтана попримила је нове боје, но њена бит остала је увијек иста- повезивање прошлости, старих и нових генерација, уз обећање да ће ово мјесто, увијек бити мјесто младих.
Говоре да стојимо у мјесту, али ја имам другачију визију. Желим да наши људи развију, воле и поштују себе, те ће онда вољети и град. Наше Брчко је огледало нас самих. Ако се питате какво ће Брчко бити у будућности, одговор ћете наћи у себи.
Желим да не буде пусто- нећу ићи.
Желим да култура живи- радићу на духовности.
Желим да буде чисто- нећу га прљати.
Желим да буде развијено- вриједно ћу радити.
Желим да вјечно живи- вјечно ћу га вољети.
Јована Живковић, ученица 4. разреда Гимназије
“DVADESET DVIJE SU MI GODINE”
Kada bi Brčko bilo knjiga, ja je nikada ne bih ispustila iz ruku. Brčko je moj grad, tu sam se rodila, prvi put udahnula vazduh, i napravila svoje prve korake. U njemu ima ono nešto, što je nemoguće opisati običnim riječima, i ne postoji mjesto gdje će gost biti bolje primljen, a domaćin se osjećati sretnijim. Kada pomenemo Posavinu i grad Brčko, starije generacije se prisjete pruge Brčko – Banovići, velikih fabrika, plantaža šljive, zasijanih oranica i prošlih lijepih vremena. Kažu da je Brčko nekada bio raj na zemlji za radnike i privrednike. Naravno vremena se mijenjaju, ali moj grad zasluženo još uvijek nosi epitet najboljeg i najljepšeg grada u državi Bosni i Hercegovini.
Brčko distrikt Bosne i Hercegovine ovih dana slavi svoj 22. rođendan. To je sasvim drugačiji, ali i prepoznatljiv grad, bogate historije, sa brojnim spomenicima i različitostima. Moj grad oduševljava arhitekturom i panoramom od koje zastaje dah. Ljepota grada na sve strane, veliki trg, vijećnica, džamije sa prekrasnim bijelim minaretima i crkve sa visokim tornjevima i bronzanim zvonima. Poznate građevine kao što su Atik Savska džamija iz 1620.godine, Katolička crkva iz 1883.godine, Krsmanovića kuća iz 1865.godine, Gradska vijećnica iz 1890.godine, hotel „Posavina“ iz 1891.godine, Kučukalića kuća iz 1907.godine, zgrada Islahijeta iz 1912.godine, i dr. svojom impozantnošću ostavljaju bez daha i domaćina i gosta. Tu najbolje osjetim miris prošlosti moga grada. Niko neće ostati ravnodušan kada ugleda prekrasan Trg moga grada na kojem su smještene Palata Fehim – age Kučukalića i Palata Ali – age Kučukalića.
Grad Brčko je smješten uz obalu rijeke Save, pa se širi sve do obronaka planine Majevice. Prelijep i veličanstven moj grad. Nije veliki, ali je čaroban i moćan kao stijena. Mnogim ljudima je prilika za ljepši život. Voljen i opjevan u mnogim pjesmama, opisan perom poznatih pisaca, i naslikan kistom velikih majstora. Moj grad ima dušu koju nadahnjuju njegovi stanovnici. On živi i diše zajedno sa nama, razvija se i raste. Stare bogomolje nijemi su svjedoci vremena i simboli neprolaznosti, inspiracija umjetnika i književnika.
Miris Save širi se gradom, dok mu bijeli galebovi daju mu posebnu čar. Ezani sa bijelih vitkih minareta prolamaju nebo moga grada, dok crkvena zvona razbijaju njegovu tišinu. Različitosti vjere i naroda povezuju se ljubavlju i poštovanjem. Toplina grada osjeća se na svakom koraku. Ovdje niko ne govori sa mržnjom, sa velikim optimizmom svi vidimo svijetlu budućnost našeg grada i države. Moj grad je nadrastao mržnju.
Postoji stoljećima, rušen je i gažen, povređivan i ranjavan, ali se podigao iz pepela i dima. Iako je njegova prošlost bila teška i ponekad mračna, vrijeme teče kao što teče i rijeka Sava. A puno je vode proteklo Savom, i sa njom su proticale i teške godine, a moj grad ponovo je dobio svoj sjaj. Sada nakon 22. godine on je još ljepši, jači i odvažniji.
Moj grad je divno mjesto za život i sreću. Bez obzira kamo otišli, on ostavlja trag na nama, i koliko god se sve oko nas mijenjalo, on će nam uvijek biti sigurno i poznato utočište. Ovdje su naše uspomene i naša budućnost. Ovdje smo najsretniji, a grad će biti lijep i ponosan onoliko koliko mu mi dajemo i činimo za njega. Mi mladi imamo viziju da našem gradu omogućimo prosperitet, rast i razvoj. Ljepota grada, blizina planine Majevice i rijeka Sava imaju potencijala da se naš grad nađe na turističkoj mapi Evrope. Mi mladi zajedno sa našim gradom imamo cilj, želju i zacrtan put ka boljem sutra. Znam da ćemo zajedno uspjeti. Mi vjerujemo da možemo napraviti promjene. Ovdje se mladi ljudi drže zajedno, imaju iste ciljeve, i zajedničkim snagama i slogom grade nove trase pune ljubavi i mira. Brčko distrikt vidimo kao grad budućnosti koji omogućava ljudima da najefikasnije upravljaju svojim vremenom. Ovdje svi mogu živjeti sretno, raditi i ostvariti svoje snove, a mi želimo biti dio tog velikog procesa. Imamo priliku da sebi stvorimo savršen dom i obnovimo predivan svijet koji smo naslijedili, a sve što nam je potrebno jeste samo volja da to učinimo.
Brčko je uzor mnogima u Bosni i Hercegovini. Moj grad je prijatelj svim ljudima koji dobro misle i dobro žele. U njemu svi imaju mjesta i dobro su došli. Zato uz slogu i zajedništvo, mi mladi moramo biti podrška svome gradu kako bi nam svima bilo bolje.
Moj je grad mjesto koje se voli. Osjećam njegov puls dok dišem, i milion razloga ima da se ponosim njime i da ga volim. On je poseban, i savršeno je mjesto za život. Trudim se svaku sliku, miris, svaki pokret i zvuk da urežem u svoje sjećanje, da ga mogu oživjeti kada god to poželim. Bez obzira kamo otišli, ovaj grad zauvijek će ostaviti trag u nama, i koliko god se sve oko nas mijenjalo, naš grad će nam uvijek biti sigurno i poznato utočište. Grad u kom sam se rodila, napravila prve korake i nestašluke, gdje živim i živjet ću. Moj grad je moja ljubav, moj ponos, moja prošlost, sadašnjost i budućnost. Sretne ti dvadeset i dvije godine, grade moj, i želim Ti da svakog dana budeš sretniji, da Tvojim ulicama uvijek teku rijeke mladosti, u školskim dvorištima nek se čuju dječije pjesme i glasovi, i da se nebom Tvojim miris slobode i ljubavi širi.
Lejla Bećirović, učenici 1. razreda brčanske Gimnazije
„Dvadeset dvije su mi godine“
Ljubavna igra ispunjena nježnostima, dodirima i pogledima punim čežnje, predigra je za stvaranje novoga života. Njegovi tvorci raduju se, zamišljaju ga prije nego li stigne na svijet, u mašti mu daju nadnaravne osobine i predviđaju uspjeh. Nestrpljivo očekuju njegov dolazak, a kada napokon stigne, on postaje nada i radost.
Ja nisam tako stigao. Nije bilo ljubavne predigre, nije bilo čeznutljivih pogleda i zajedničke mašte i očekivanja o mome izgledu, mojoj snazi i mojoj budućnosti. U mom slučaju, kako je normalno i uobičajeno, nije bilo dvoje tvoraca, bilo ih je troje. Svatko je o meni maštao na svoj način, svatko mi je predviđao put koji samo on želi i svatko od to troje ljubomorno me čuvao za sebe. Nisu me štedjeli, ranjavali su me sa stotinama rasutih dubokih rana, toliko brutalnih da me se nije moglo raspoznati. Bio sam bliže smrti nego životu.
Onda iznenada, kao i u svakoj bajci, stigao je dan kada su neki strani čarobnjaci bacili magiju na mene i od troje, stvorili jedno. Prestali su me ranjavati, prestali su ignorirati i omalovažavati moju bol. Podignuli su me kao feniksa iz pepela, okupali me novom nadom, ukrasili velikim očekivanjima i zalijevali me ljubavlju kao svoje najmilije dijete. Postao sam uzor, ponos i primjer za druge i svi su me htjeli imati.
Kako sam rastao, rasla je i ljubav u meni i prema meni, od patnje i ruševine postao sam dom za sve. Svu onu bol, mržnju i razaranje pretvorio sam u sreću, radost i ljubav koji su spajali trojstvo u jedinstvo. Crkvena zvona i ezan pretvorili su se u skladnu filharmoniju tonova, a pitoma Majevica i mirna Sava spojili su se preko posavske ravnice u najljepše mjesto na zemlji. Na licima mojih stanovnika mogu vidjeti ponos i sreću kad me ovako lijepog i jakog pokazuju drugima. Raduju se kada me drugi hvale, ali se iz petnih žila trude objasniti drugima da su u krivu kada me kude. Postao sam i njihov i naš, postao sam i moj i tvoj, postao sam svačiji, ali i dalje autentično svoj.
Moje odrastanje još traje, tek su mi dvadeset i dvije. Želim rasti kako bih stvorio prostora, kako bih bio dom za sve poštene i dobronamjerne ljude, želim slušati gromoglasan smijeh bezbrižne djece, želim gledati zadovoljna, mirna i sretna lica starih, želim uživati u zadovoljstvu uspjeha naših mladih i želim biti utjeha i nada svima u potrebi. Moji su me tvorci stvorili kako bih imao širok zagrljaj i ogromno srce za sve i kako bih mogao vječno trajati.
Filip Domić, učenik 2. razreda Poljoprivredne i medicinske škole
