Редакцији портала nula49.com данас се обратио наш суграђанин са узнемирујућом причом о стању здравства у нашем граду.
Узевши у обзир да се ради о теми која се тиче свих нас, а да аутор обраћања иза њега стоји својим именом и презименом, одлучили смо се да исто пренесемо у цјелости, уз минималне корекције.
Напомињемо да је садржај фотографија које се налазе на крају текста изузетно узнемирујући.
Брчко… Наш град. Град свих нас који смо рођени овде, одрасли овде, живимо овде, али и град свих оних који су дошли ту и који су исто постали дио нашег града и заједнице.
Град којег памтимо по много бољем издању и животу, а нарочито људима који су чинили да град не буде оно што данас представља, а то је само мјесто из којег долазе углавном све лоше приче, дешавања и све оно што не приличи једном граду који је имао душу.
Гдје смо погријешили шта смо погрешно учинили, питање које увијек поставим прво себим па тек онда помислим да би сви у овом граду требало исто да се запитамо.
Ријетко када прође дан да не помислим – када би овај град могао бити као мобилни телефон који када дође у ситуацију да почне да кочи, успори, постоји та опција фабричког ресетовања и враћања на фабричке поставке, па да све испочетка ради брже и боље.
Наш град који је после свега лошег почео да се враћа у какву-такву нормалу, почео је да расте, подиже се као нека скала на дијаграму и да биљежи тај раст и напредак… И онда смо у тој некој години стали, почели смо да падамо, да се губимо, да нестајемо, да се исељавамо, напуштамо га, да га једноставно пустимо да се сам угаси као да никада није ни постојао.
Политика и странке су ушле у свем људи које смо познавали су престали да нас примјећују као особе или пријатеље само зато што нису имали никакве користи од нас.
Почело је све да се руши као кула од карата и док смо то сви видјели постало је касно за већину ствари. Зар нам у животу не би требало бити најпрече породица, срећа, здравље. Али ово задње смо одавно већ изгубили док смо покусавали постићи нешто треће или четврто у животу.
Ту би можда и могла да поцне права прича која мене највише боли, али мислим и већину вас, драги суграђани, када будете читали и гледали слике једног ужаса који ћете видјети касније. Да, ријеч је о ономе о чему се годинама прича, али се нушта не ради по том питању. Брчанско здравство, па опет са почетка приче кажем – гдје смо погријешили.
Прича поциње тако да мог оца, који је иначе тежак срчани болесник којем је живот спасен прије двије године захваљујући тој истој Тузли и који је осим тог проблема био у стању тешког оштећења кичме и немогућности кретања услијед оштећења дискуса, појавио се прије неких 20 дана проблеми са ниским крвним притиском, повраћањем, проливом итд.
По доласку прво у Хитну а потом после пребацивања возилом Хитне помоћи у Болницу у после краћег прегледа одлуцено је да му је потребно болницко лијечење на одјељењу ИНТЕРНО.
С обзиром на сву насталу ситуацију и немогућност посјете и обиласка мог оца, остала је само могућност добијања информација путем телефона. Вјерујући у најбоље и његов какав-такав опоравак остало је само да као они људи из тих давних времена вјерујемо у докторе сестре и остало особље да ће урадити све што је у њиховој моћи да му помогну.
Али времена су друга – част, образ, морал, поштење, заклетва и све остало је поново оно да се запитамо гдје смо погријешили.
После пар дана проведених на одјељењу ИНТЕРНО добијамо информације путем телефона да је његово стање лоше, да су му укључени антибиотици и да није животно угрожен.
Уз наша питања да ли треба да идемо негдје даље и може ли се његово стање поправити нисмо добили никакав одговор. После 9 дана коначно долазимо до доктора који га је примио и поред сазнања праве истине да му је лијева рука тотално отечена и да после 7-8 дана поново има пролив због којег је довезен, а најгоре од свега је то што су му се огромне ране (декубитус) појавиле по цијелом тијелу, а нарочито у доњем дијелу леђа јер није могао сам да се окреце на страну без нечије помоћи, он нас изненађен обавјестава да њему нико није рекао за то.
Доктор који не обилази свог пацијента не чује његово јаукање, болове или особље и сестре које не испуштају телефоне из руке из сусједне собе и неће да обиђу такве болеснике.
Јесмо ли ушли у ту последњу фазу нечовјечности, нехуманости, нељудскости, па да после само назову неког телефоном и кажу родбини – ето преминуо је од старости.
Од већине доктора који смију да проговоре можете чути да је на овом одјељењу одавно све у хаосу, док се отима ко ће да запосједне неку бољу столицу, а да су колатерална штета сви они који леже по собама.
Сви то знају али не смију да проговоре о томе. Лакше им је да неко подлегне због њиховог немара и да се све гурне под тепих којем се крај не назире, него да се нађу главни кривци и да једном неке ствари доведу у ред.
После нашег инсистирања да га повучемо из болнице, добијамо чудан поглед и ријечи – добро како хоћемо. Већ следећи дан се ради убрзано на давању додатних инфузија, да се подигну албумини и да покуша да се смањи CRP. Шта је до тада рађено, то ни сам доктор вјероватно не зна.
9. новембра коначно излази из болнице уз сву могућу неуредност коју сам видио на њему остајем запрепаштен.
Када смо досли кући и након пребацивања на кревет почели су му несносни болови. После пресвлачења старе пиџаме и скидања пелене затичемо призор који док живим нећу моћи да заборавим.
Слике које ће бити у прилогу су јако узнемирујућег садржаја. После свог доживљеног шока који смо видјели, изгубио сам сваку вјеру и наду у све оно што нас чини људима.
Један одјел о којем сви ето нешто знају шта се десава тамо, али нико неће да прича о томе. Зар је на том одјелу престала сва она људскост коју би као доктори, сестре и сви остали запослени требало да имају према пацијентима?
Јер ни ја ово нисам смио да објавим само зато што сутра ја или неко мој треба да буде на том одјељењу па ће неко да им се освети због мојих изјава.
Толики број људи се плаши да пише о њима. Ко су ти људи, које су њихове стварне намјере ако не раде посао који треба да раде? Да ли је вријеме да ми обични људи паднемо на кољена тотално, да им се предамо или више да једном устанемо против ове тираније запуштања и уништавања људских живота?
Да се не би све завршило само причом на порталима, ангажоваћемо и све надлежне инспекције које ће до следећег писања о овом случају имати већ неке предузете поступке и санкционисање одговорних.
О коликом пропусту и немарности се ради, говори још и отпусница на којој уопште није наведено да је добио декубитус, који су захваљујући њиховој бризи довели до фазе добијања додатних болести тровања.
И на крају, не желим да будем неко ко се крије иза неких иницијала…
Зовем се Горан Ђокић.
_______________________________________________________
