Раја је 1994. године решила да спакује кофере и крене за Беч. Прво је скупљала смеће у Бечу, а сада носи “гучи” и ради на клиници.
Чистила је смеће на паркингу кад је дошла у Беч, а сада носи “гучи” и ради у престижној клиници. И ово би била само једна од многих гастарбајтерских прича о успеху из пепела да Раја није тако необична жена која је смисао свог живота нашла у раду са оболелима од рака. Управо они је “лече” и помажу јој да се носи са сопственим болом и губитком уз који сања само једно – да се врати у свој Београд и своје Брчко.
Раја Захарић Милошевић, занимљиво, рођена је баш у Бечу. Гастарбајтерско је дете, отац учитељ предавао је немачки у тзв. југословенској школи, на вечерњим курсевима за земљаке. А она немачки није хтела ни да бекне, а око врата често носи свилену мараму.
“Расла сам између Беча, где су ми живели родитељи, и Босне и Београда, где су ми били бабе и деде. Дивно детињство, Београд и Брчко не могу да одвајам, та љубав је огромна. А Беч сам, искрено, најмање волела. Немачки сам морала да научим да кажем како се зовем и добар дан, довиђења. Другачије не би имао смисла. Знам, иако нисам неки верник. Марама је мамина, често је носим. Тако ми је и она близу”, рекла је Раја за Курир, сада већ усред Бечке приватне клинике (WPK), где ради три године.
А да ће бити медицинска сестра, појма није имала када је уписала Педагошку академију у Тузли, коју је због избијања рата после годину дана ванредно наставила и завршила у Суботици. Већ тада се забављала са Слободаном Милошевићем, који само случајно има баш такво име. И кога шаље 1992. код својих родитеља у Беч, да се снађе. А она је мислила да ће се рат брзо завршити, а ни баку није могла да остави саму. Међутим, 1994. и Раја пакује кофере. Морала је тада да ради било шта.
“Чистила сам паркиралишта великих самопослуга и сећам се – први дан, дали су ми оне панталоне на трегере, пет бројева веће. Киша је падала, све сам покупила и долази госпођа, једе банану. Канта за смеће поред, а она кору баца поред мене. Сад имам ‘гучи’ на себи, али тад је било нешто друго, морала сам да преживљавам. Сагла сам се, узела ту кору од банане и једино што сам знала да кажем било је: ‘Данке’ (хвала). Бацила сам кору у канту, а кад сам дошла кући плакала сам ко киша. И то је још ту, у мом животу, без обзира на то што је прошло скоро 30 година”, прича Раја, која је после две године схватила да “не може целог живота да купи коре од банана”.
Обожавала је “Ану Карењину”, а с њом и руски, па је радила у “Филипсу” за руско тржиште целу деценију, све док се није затворио. Потом и у омањој модној кући док и њу нису прогутали гиганти који нуде јефтино. Тад решава да живот мења из корена, те завршава једногодишњи курс за медицинску сестру. Следећих десет година је у амбуланти.
“И онда се то деси и у мојој породици. Кад чујете рак, мислите да се то догађа неком другом, али не и мени, не мојој породици. Али десило се. Тражила сам посао на онкологији и нашла га овде да бих за себе нашла неко објашњење, да бих се припремила, јер рак је једнако смрт. Потом ми је и мама врло брзо умрла од рака. А била је врло битна у мом животу – потресним тоном прича Раја, па наставља:
“Замислите – мама ми је умрла два дана раније, а ја имам пацијента који има исту ту болест и коме кажем да ће све бити у реду, кога држим за руку… И он у мени виду сву наду. Верује и у хемиотерапију, у лечење, али у медицинску сестру – људско биће поред њега”.
Ова болница је на светском гласу, долазе људи с титулама, функцијама, дубоким џеповима, кад уђете у најбоље собе, као да сте ушли у најлуксузнији хотел. Ипак…
“У једној соби имате пацијента који је богат и познат, а поред сиромашног који је некако дошао до тих пара за лечење. Али и једном и другом сам потребна на исти начин. Каже ми: ‘Сестро, заборавио сам чарапе’, а ја ћу мужу: ‘Бобо, дај ми твоје чарапе’, па му их однесем. И нико то не зна”, прича Раја.
Све је овде под конац, ту раде најбољи међу најбољима, од доктора преко дијагностичара до медицинског особља, ништа се не препушта случају. Али…
“Пацијент ми каже да не може да једе ову храну, која је тако фантастична. И кажем: ‘Мико, можеш ли, молим те, да скуваш пилећу супу?’, а не смемо то да радимо. Жао ми је, Сандра, стварно, али морала сам. Нико није знао за такве ствари, али ја мислим да су то људи, да нико од нас није свестан колико им то значи”, каже она.
На смрт је силом прилика навикла још као врло млада.
“У рату сам изгубила пуно фамилије, међу њима и деце. И прво је шок, а после се саживите с тим. Кад неко умре, отворим прозор и кажем: ‘Отишао си на бољи свет.’ А откада ми је мама умрла, додам: ‘Поздрави ми маму. Једног дана ћемо се срести”.
А пре тога има само једну жељу.
“Аустрија је дивна, Беч је диван, захвална сам Бечкој приватној клиници што су ми омогућили да стекнем овакво искуство и да себи олакшам бол коју носим. Али Балкан је мој живот. Само желим да будем тамо, између Србије и Брчког…”, завршила је Раја.
(blic.rs)
