spot_img
spot_img

Док чека на обнову: Задужбина Крсмановића или покушај прекрајања свијести

spot_img
spot_img

„Тужна вест пошла је јутрос из престонице Србије из Београда на све стране Српства. Љубе Крсмановића, великог добротвора српскога народа нема више међу живима. Испустио је племениту српску душу, преселио се у вечност, отишао нам је занавек наш добри Љубо. За покојним Љубом плаче данас читав српски народ. Неизбројива су племенита дела великог покојника, којима је он народ српски обасипао читавог свога живота. Босна, колевка Љубина, уцвијељена је јер је изгубила свога најбољег сина, који је топло волео.“

Овако је писао лист Народ у Сарајеву у суботу 29.марта/11. априла 1914. године.

Данас je „Љубина колевка“ мјесто историјског ревизионизма, отимачине српског вјерскоg, културног и историјског насљеђа са циљем изградње бошњачког идентитета.

Љубомир Крсмановић, рођен у Брчком 1856. гoдине, потомак је Крсмановића, једне од најстаријих, најугледнијих и најбогатијих српских трговачких породица у Брчком досељена из Сланог у Херцеговиним.

Трговачки посао Крсмановића у Брчком је започео Љубомиров дјед, хаџи Мићо Крсмановић, средином XIX вијека, и обогатио се још за вријеме Османске управе, кад је отприлике и саграђена велелепна кућа Крмсмановића у Брчком, у Српској Вароши, највећа стамбено-пословна зграда у то доба. Због честих проблема са властима и одмазда Османлија, Крсмановићи су се преселили у Београд. Имали су велики утицај на формирање београдске чаршије и активно су учествовали у привредном и културном животу Београда. Као трговци држали су своје филијале у Брчком и Тузли и дуго времена су били приложници и добротвори Српске православне цркве у Брчком.

Од свих Крсмановића за подручје Брчког ипак, најзанимљивији је управо Љубомир, Љубо Крсмановић, који ће постати велики задужбинар у Брчком и Београду.

Никада Љубомир Крсмановић није заборавио своје родно мјесто и Србе с друге стране ријеке Дрине. Данас је тешко побројати сва доброчинства овог великог патриоте који је себи ставио у дужност да пружа помоћ свом народу до краја живота. Пружао је уточиште српској сиротињи, помагао сироте ђаке, шегрте, трговачке помоћнике, занатлије, школовао српску дјецу, помагао српске установе и био српски мецена.

Финансирао је сарајевски српски часопис „Босанска вила“, а српском културном друштву „Просвјета“ у Сарајеву и Тузли поклонио дионице и земљиште. Финансирао је отварање школских фондова, библиотеке, читаоница, пјевачка и гимнастичарска друштва гдје год живе Срби.

На Псалтиру 5. априла 1866. године у манастиру Папраћи записано је име Љубомира Крсмановића, ученика трећег разреда у Српској основној школи у Брчком, односно Српском народном училишту. Године 1899. поклонио је своју родну кућу у Брчком Српској православној црквено-школској општини у Брчком, на којој и данас стоји табла са ћириличним натписом „Задужбина Љубомира и Олге Крсмановић“.

Кућа се налази у Српској Вароши и према Душану Ристићу, аутору књиге „Стари српски трговци у Брчком“ у њој су били смјештени Прво српско дјечије забавиште, Виша српска дјевојачка школа, Српска читаоница, просторије Српског пјевачког друштва „Вијенац“, те учитељски станови на спрату. Уступа просторије објекта српским културним и спортским удружењима бесплатно.

Кућа постаје центар културних дешавања и окупљања Срба Брчког. У објекту се првобитно налазио хотел под називом „Босна“, а народ ју је све до данас познавао под именом „Дворана“ и „Дворана Крсмановић“ због импресивних димензија у времену у коме је грађен, и јер су у приземљу објекта биле смјештене дворане Крсмановићевог хотела „Босна“.

„Данас, иако у власништву Српске православне цркве (СПЦ), у неким дјеловима објекта живе станари који уживају станарско право, а објекат је у изузетно лошем стању и препуштен физичком пропадању. Ову задужбину задесила је судбина већине српских задужбина; брисана им је српска задужбинарска историја, објекти су национализовани без исплата икакве противвриједности или као у овом случају предати трећим лицима. Данас запуштена, а некада велелепна грађевина коју је од срца поклонио српски добротвор своме народу чека обнову и налази се на петицији Комисије за заштиту националних споменика Босне и Херцеговине под врло чудним називом „Турски конзулат“, каже Анђелина Ошап Гаћановић, српки члан Комисије за заштиту националних споменика Босне и Херцеговине.

Због чега је ова кућа доведена у везу са називом „Турски конзулат“ који, према историјским изворима и научним подацима никада није постојао у Брчком?

Наиме након завршетка Другог свјетског рата и успостављања југословенске државе, комунистички режим је извршио национализацију већине имовине српских трговаца у Брчком. Извршни одбор скупштине Брчко 1977. године приступа измјенама назива кућа, установа, тргова, мостова, паркова, и улица у Брчком у намјери да побрише сва национална обиљежја свих народа од којих је имовина национализована, углавном од великих српских трговачких породица. Исти одбор прихвата нови предложени назив за објекат – „Турски конзулат“ без научног утемељења за овај назив.

Потом се коју годину касније на објекат стављају двије спомен табле – једна са лажном информацијом да је у њој био Турски Конзулат, и друга са натписом да се у кући налазила Прва дјевојачка школа и Прво забавиште – наравно онај присвојни придјев „Српска школа и Српско забавише“ је избрисано.

Такође, посједовница из грунта од 1888. године јасно обара и незванични податак који је објављивао и брчански хроничар Атах Махић, а које су електронски медији више пута цитирали, да је кућа првобитно била у власништву трговца Алије Кучукалића, и да је исту 1898. године продао Љубомиру Крсмановићу.

Но, јасно се у посједовници види да су власници прије 1888, били Мићо и Ристо Крсмановић, а да је Љубомир власништво над кућом, у дијелу, добио насљедним правом уписаним 1888. године (дакле 10 године прије наводне куповине).

Ипак, и поред табле, и тог што је из свијести локалног становништва, само за једну или двије генерације скоро потпуно обрисано велико име Љубомира Крсмановића и његове задужбине, објекат је и даље народ називао Дворана, или Задужбина Крсмановић.

Назив „Турски Конзулат“ не налази се нити у једном писаном извору, нити се користио међу Брчацима, он једино стоји на спорној табли и нигдје више. Актуелизован је тек задњих 10-так година, када се појављује оријентални донатор који је спреман да обнови објекат, и када под притиском политичке идеологије електронски медији форсирају овај назив у медијима.

Потребно је објекту приписати оријенталну припадност, а како другачије ефикасније – него преко Комисије за очување националних споменика БиХ.

„Још од 2013. године припремала се одлука за проглашење овог објекта националним спомеником, али увијек је било сукоба око имена. Но сада, када смо архивски дошли до научне и документарне грађе, нема сумње у његов идентитет српске задужбине, па је инсистирање на имену „Турски конзулат“ апсурдно. И поред све документарне и научне грађе, као и неутемељености назива „Турски конзулат“, као и одбијања власника објекта (Српска православна црква) да се објекат овако назове, друга два члана Комисије, бошњачки и хрватски члан, не одустају од намјере да ово добро са таквим називом ставе под заштиту Босне и Херцеговине”, додаје Анђелина Ошап Гаћановић.

„Апсурдно је да Комисија, институција БиХ чији су мисијa и визија помирење народа кроз активну заштиту културног наслијеђа, једнак третман три народа и три културе, у овом случају не успјева да преброди идеологију бошњачког члана и кадра, и буде објективна и стручна. Задужбина и завјештање задужбинара је светиња код Срба. Друштво има моралну и правну обавезу да омогући остваривање циљева којима је задужбинар био мотивисан у време оснивања своје задужбине. Због тога прихватање имена које је осмишљено да обрише светињу задужбине Љубомира Крсмановића и њен историјски значај за Србе у Брчком је неприхватљиво, а и неморално. То нећемо допустити“, закључује Ошап Гаћановић.

Сандра Лукић са Филозофског факултета у Универзитета у Бањој Луци изричита је да нема основа за тврдњу да је кућа Љубомира Крсмановића у периоду од 1878. до 1918. могла да служи као „Турски конзулат“ узимајући у обзир чињеницу да је Аустроугарска монархија у периоду од 1878. до 1908. имала окупациону управу у Босни и Херцеговини, а сувернитет над Босном и Херцеговином је и даље имало Османско царство, односно султан.

„Тек након анексије 1908. стварају се услови за отварање османског конзулата у Босни и Херцеговини јер султан губи суверенитет над Босном и Херцеговином која постаје саставни дио Аустроугарске монархије. Царски османски генерални конзулат у Сарајеву отворен је 1910. године. Овим је потврђено да је Османско царство званично страна земља која има конзуларно представништво у Босни и Херцеговини и то у Сарајеву, а не у Брчком. Назив „Турски конзулат“ на кући српског добротвора, на имовини СПЦ представља још један покушај историјског ревизионизма и негирања српског постојања у Босни и Херцеговини“, закључује Сандра Лукић.

 

 

 

 

spot_img

Повезано

spot_img
spot_img

Последње вијести

spot_img
spot_img