На адресу портала нула49 данас је стигло писмо грађанина огорченог стањем у спорту.
У нади да ће оваква обраћања огласити аларм у надлежним институцијама, те помоћи у опоравку спорта у Брчком, објављујемо ово обраћање у потпуности, без измјена:
Умјесто да се бави развојем спорта, што му је основна функција, овај „стручни“ орган Владе се прертворио у савремени Стаљонов НКВД и својим потезима све спортске раднике прогласило лоповима, сецикесама и никоговићима. Решење је у распуштању тог органа и уласку независне ревизије да детектује све мутне радње појединаца који воде тај сектор.
На овогодишњем обиљежавању годишњице ХДЗ-а, њен први човјек у Дистрикту, Анто Домић је у свом извјештају о успјесима и неуспјесима страначких кадрова у брчанској власти, према тврдњама неких чланова те странке, дословно рекао : „Што се спорта у Брчком тиче, он више не постоји. Тачка!“.
Није јасно да ли је он то рекао као велики домет његових страначких кадрова који двије деценије управљају спортом и културом у граду, или као критику тим кадровима. Познајући га, вјероватно је у питању ово друго.
Суштина је да је изнио истину о којој сви ћуте, а остаци онога што се зове брчански спорт, након вишегодишње, очигледно планске девастације која је достигла кулминацију последње двије три године, стење, покушава да спасе што се спасити може, и ћути.
Ћуте и посланици који су усвојили накарадне законе које је пројектовало
Пододјељење за спорт, као стручни орган Владе за ту област. Уствари и не ћуте баш; формирали су, под притиском јавности, некакву скупштинску комисију која је требала све да истражи и Скупштини понуди извјештај о томе. Та комисија је као нешто истраживала, превртала папире и понудила некакав извјештај који је „опрао“ Пододјељење.
Очигледно је да је већини чланова Комисије управо то и био циљ. Да није, она би једноставно тражила назависну стручну ревизију свих одлука комисија које је формирало Одјељење, а онда би се засигурно дошло до истине да је постојао план девастације спорта са конкретним списковима непожељних, и то тамо гдје се институционално требало бринути о његовом развоју.
Онда, по опробаној методологији, пошто је одјељење „опрано“ од одговорности и маскиране су све тамо учињене махинације, креће се у харангу против спортских радника који су проглашавани лоповима, манипулаторима и не знам како још.
Годинама је велики број спортских активиста у ненормалним условима градио базу за хиљаде дјеце да се баве спортом. Већина њих није богата, али су се сналазили, борили највише личном жртвом, неријетко дајући црно иза нокта да се обезбиједи да талентована дјеца имају шансу да се такмиче, а велики број њих да не буде на улици већ на спортским теренима. Од институција никада нисмо чули ни ријеч похвале таквом прегалаштву, осим ако је то било у сврху личног политичког кредибилитета или да предухитре критику. У свему томе, срећом, један дио спорта везаног за савезе у Републици Српској имао је помоћ Владе РС, па је некако опстајао.
Шта је то ресор за спорт у Брчком урадио на развоју спорта протеклих двадесетак и кусур година?
Прво су форсирали поплаву страначких клубова који су јели већину спортског буџета. Приоритетом су народним новцем градили стадионе и објекте тим клубовима, запостављајући изградњу есенцијалне спортске инфраструктуре. Тако је у том периоду утрошено преко 200 милиона КМ на десетине стадиона и дворана по засеоцима и гдје им мјесто није. Од тих објеката најмање 80 посто их је ван функције. Тужно је гледати како на стадионима од милион марака пасу краве. У Одељењу се бране да су то били посланички амандмани на буџет. Тачно, али све те амандмане је Влада прихваћала као своје, а последњу ријеч је имало Одјељење за привредни развој, спорт и културу, а у коначници Пододјељење за спорт као стручни орган Владе за ту област. Ако се нису са тиме слагали морали су да поднесу оставке, а пошто нису, сада тај новац морају да врате, јер за очигледно свјесно нанесену вишемилионску штету буџету не могу се трпјети само политичке последице.
Када су прије двије три године под притиском ОХР-а Скупштина и Влада морали да ограниче грантовске донације разноразним организацијама, углавном у области спорта, јер се из авиона видјело да ти грантови у спортском смислу безначајним клубовима, често мјерени десетинама хиљада марака, завршавају или у страначким касама или у џеповима посланика, а како би амнестирали себе усвајали су закон за законом, уредбу за уредбом којима се ограничавала слобода клубовима. Спортски клубови су стављени уза зид, сужен им је простор за рад посебно кроз увођење ригорозних ограничења шта могу да финаснсирају од добијеног јавног новца. Једноставно им је угушен рад, умјесто да су се окренули санкционисању узрока проблема.
И онда, 2020. године долази кључни удар. Праве се спискови клубова које треба погушити, доноси се закон којим се ускраћује суфинансирање кључних активности у спорту. Спорт је тим рјешењима сведен на једнократне акције без икаквог смисла. Једноставно спорт више није такмичење и надметање, већ некаква промоција ….
За такву акцију дуго су бирани и кадрови који то треба да реализују, тражени су они који су годинама били усисивачи јавног новца кроз грантове, људи који су кроз властито искуство сматрали да знају све лоповске канале за крађе. Такви су стављени у Комисију за правдање средстава за 2019. годину. И наравно кренули су ђоном, уз обилату заштиту својих надређених. Пошли су од премисе да су сви у спорту лопови и тражили себе у огледалу, умјесто да буду сервис за помоћ клубовима. Поједини чланови Комисије су то чак и покушавали, па им је предсједник Комисије забранио било какву комуникацију са клубовима.
Према људима из спорта понашали су се арогантно. Чим се уђе у канцеларију код њих почели би да бацају папире (предсједник Комисије) уз констатацију: ти не можеш проћи, ово ти ништа не ваља. Ако желиш да прођеш мораш обезбиједити политичку подршку. Једноставно личили су на Стаљинов НКВД из тридесетих прошлог вијека, уствари најсличнији америчком макартизму из педесетих година. (Чувени лов на вјештице сенатора Јозефа Мекартнија који је за двије године терора оптужио и протјерао на хиљаде американаца, све док посебна комисија Сената није утврдила да су оптужбе биле лажне – много слично прогону спорта у Брчком!) Једном ријечју кроз лик те (и тих) комисије Пододјељење за спорт се претворило у ригидног полицајца, умјесто да води рачуна о развоју и напретку.
Папири су се носали по кафанама и ресторанима. Поједини клубови или њихова руководства су уцјењивани. За све су се правдали новом методологијом, са којом клубове нису успјели да упознају због пандемије! Једноставно, лаичко мишљење неког члана Комисије који је своју диплому прибавио, било је крај за успјешне и озбиљне спортске клубове. Успут, за свој рад нису имали никакво упутство или писану инструкцију, па су све оцјене валидности правдања средстава остављене субјективном мишљењу, посебно предсједника Комисије и његовог шефа у ресору.
Имала је та Комисија и састанак са колегијумом Владе. Тамо су изнијели да све свјетске силе врше притисак на њих да изврше тријаж у спорту, од америчке амбасаде до ОХР-а. (постоји и стенограм). Предсједник комисије је чак по кафанама тврдио и да иза свега стоји притисак једног високог службеника полиције који је у ту сврху у Комисију инсталисао и своју блиску рођаку.
Да апсурд буде још већи тај предсједник Комисије је оцјењивасо и сам себе, јер је на челу једног клуба који је годинама из буџета сисао велики новац, а поред тога имао је и своје приватно ватрогасно друштво које је такођер извлачило велики новац из буџета.
Оним клубовима које су на такав бруталан начин уништили као правну поуку су оставили само тужбу, а то је процес који може трајати годинама. Врло лукаво је то урађено. Савршена уцјена од које неки спортски радници ни криви ни дужни троше нитроглицерин. Алтернатива томе је уцјена о нагодби на што је дио клубова пристао како би барем нешто спасио. заиста завидан и вјешто искоришћен уцјењивачки потенцијал!
Ни један клуб није добио валидно образложење зашто није добио позитиван став Комисије, мада је право на образложење основно људско право. Да напоменемо, у Стразбуру највећи број оборених пресуда из БиХ – правосуђа је због непоштовања права на образложење. Тако су клубовима ускратили могућност да поднесу тужбе, већ се само у управном спору могла побијати генерална одлука о елиминацији појединих клубова. Судиница која је требала да рјешава управне спорове дуго се отимала са образложењем да је то политички проблем, коначно је поклекла под притиском и све редом одбила.
Сам предсједник Комисије се по локиалима хвалио „ала сам их поваљао“ не схватајући да ће остати упамћен као марионета са мањком интелигенције и вишком похлепе и ароганције, као гробар цјелокупног брчанског реалног спорта.
Та Комисија се није чак либила ни да на најарогантнији начин ретроактивно примјењује законе, па је свим клубовима које је елиминисала за 2019. годину судила по законима усвојеним годину дана касније!
Ово је био начин да се спортски радници прогласе лоповима, мешетарима, ситним шићарџијама, мада је намјера иницијатора о довођењу у ред грантовског новца да се управо политичарима смањи маневарски простор за незаконито узимање новца. Ту идеју је реални спорт са надом очекивао, али да ће вјештим маневром и грубом ароганцијом бити мета управо реални спорт, није очекивао нико.
Штета је направљена, тешко поправљива, али ако овакав идиотски систем остане на снази биће уништено и оно мало што је остало.
Такође није могуће да на својим позицијама остану и људи који су овај хаос направили.
Постоји једно зрно наде да би градоначелник и предсједник Скупштине, за које постоје индиције да су у старту били ван ових игара, могли мало да лупе шаком у сто, посебно због тога што већ трпе огромну политичку штету, а тек би је могли трпјети.
Имајући све ово у виду, већ су се искристалисали конкретни захтјеви реалног спорта како нормализовати стање:
1. да Тужилаштво преиспита рад Комисије и Пододјељења за спорт
2. да канцеларија Владе за борбу против корупције по својој надлежности преиспита рад горепоменутих
3. да Скупштина распусти пододјељење за спорт и културу и да дио запослених који нису учествовали у операцији девастације спорта премјести заједно са ресором за спорт и културу у кабинет градоначелника, а службенике који су учествовали у овим нечасним радњама суспендује до окончања поступка утврђивања њихове одговорности. Њихов останак у овом формату је погубан, јер су сврха сами себи и још увијек они лично воде пројекте на које се троши највећи дио спортско-културног буџета
4. да Скупштина по хитном поступку изврши измјене законских рјешења тако да спорту врати његову суштину, могућност да се такмичи
5. да се изврши измјена законских рјешења гдје би се у пословању спортски клубови изједначили са другим правним лицима у друштву
6. да се ангажује независна ревизија која ће испитати цјелокупан рад комисија Пододјељења за спорт и културу за 2019, 2020, 2021 и 2022. годину, а да се до тада посебним скупштинским закључком обуставе све правне радње везане за одлуке комисија.
7. да се скупштинском одлуком из буџета обештете оштећени клубови, не само по основу ускраћивања јавног новца већ и по основу губитака од спонзора који, масовно, због хаоса које је направило Пододјељење бјеже из брчанског спорта.
Ово би можда био најбржи пут да се ствари брзо врате у нормалу, а најкасније до почетка новембра ове године. Ако се ово не уради до тада, потврдиће се констатација са почетка овог текста: Спорта у Брчком више нема!
Постоје одређене информације да Одјељење има намјеру да иницира неке козметичке измјене, с циљем, не да спорту врате суштину и аутономију, већ да амнестирају себе.
Тај орган реално више нема ни морални ни стручни кредибилитет да то ради, након што је извршио девастацију спорта.
У самој реалној спортској заједници постоје и идеје о радикалнијем приступу који би подразумијевао излазак на улице и прекид свих комуникација са владиним ресором за спорт, гдје би једина комуникација била остављена према предсједнику Скупштине и градоначелнику.
И на крају, пошто нисам тужибаба и никада у животу нисам тужио никога, било би добро да Тужилаштво и Канцеларија за антикорупцију, на основу ових чињеница покрену поступке по службеној дужности, а сигуран сам да ће клубови сарађивати јер је њихов интерес да се укине самовоља људи који ни по знању ни по намјерама ни по карактеру нису заслужили да буду дио институције која треба да води рачуна о развоју и афирмацији спорта.
Милош Марић
