Slavica i Đorđe iz Brčkog su prihvatili bebu koju su pronašli pored kontejnera.
Slavica i Đorđe Đurić su ljudi koji žive u Brčkom. Oboma je to drugi brak i zajedno su već 15 godina. Zajedno su našli stabilnost i sigurnost kakvu prethodno nisu imali u životu.
Đorđe iz prvog braka nema decu, a Slavica ima troje i četvoro unučadi. Ipak, danas, njih dvoje odgajaju jednog dečaka koji voli da se brčka u nakrivljenom bazenčiću ispred nedovršene kuće.
“Ja sam videla malo dete kod kontejnera. On je sav bio u nekim krastama i noge su mu bile raskrvarene. Ne znam, ne mogu da objasnim, suze su mi krenule… Tu blizu je Socijalni rad i ja sam utrčala sa detetom u rukama i vikala sam. Onda je došla i policija i odmah smo otišli u bolnicu. Oni su procenili da ima oko 10-11 meseci. Dete je bilo izmučeno, bio je… Ne znam. Bio je par dana u bolnici. Naježila sam se sva kad se narod okupio. To je bilo strašno. Strašno. Stvarno strašno”, ispričala je Slavica.
Za to vreme Đorđe je bio na poslu, a Slavica ga je uznemireno zvala da mu ispriča šta se dogodilo.
“Slavice, samo ga donesi kući”
“Ja sam bio u firmi radio i ona meni javlja telefonom da je našla dete. Kaže, šta da radi. Samo ga donesi kući. Ne sme dete biti na ulici. Ako su ga već bacili na ulicu, neće ostati na ulici, biće kod nas”, rekao je plemenito Đorđe.
U međuvremenu je otkriveno da se dečak zove Ismar i da ga roditelji evidetno ne žele. Ipak, Đurići ga nisu zvanično usvojili iako bi to jako želeli.
“Pa to mora sud da reši. Šta će biti, kako će biti – ne znam. Volim da ostane. Iako imam svoje, ja sam ga odmalena othranila”, kaže Slavica.
Na pitanje da li ga voli kao dete ili unuče, ona kaže da ni sama ne zna.
“Oba. Kad treba da legnemo da spavamo, on poljubi mene, poljubi njega (Đorđa) i legnemo da spavamo. Volim da ostane “, kaže Slavica, a tu se odmah nadovezuje i Đorđe: “Pa on je moja duša. Ne mogu opisati. To je dete koje je priraslo meni za srce i nama. I jednostavno više bez njega ne mogu. Daćemo sve pa i život ako treba.”
Na pitanje kako su reagovali kada su otkrili da je mali Ismar potiče iz muslimanske porodice kažu da im to nikada nije bilo bitno.
Pita ih gde je njegova mama
“Nismo pitali ko je i šta je. Nismo pitali uopšte ko je koja vera. A evo ja i ne pitam ni danas ko je šta, pogotovo kad su ovako deca u pitanju”, rekala je Slavica, a Đorđe se odmah nadovezao: “Ja sam odrastao u vreme kad smo bili mladi pioniri, kad smo imali radne akcije, kad je nacionalnost bilo zadnje što se pitalo. Zapravo tad se nije ni pitalo. Sad ponovo dolazi to vreme da ljudi shvate da smo mi naslonjeni na druge i da nacionalnost nema nikakve veze. Ako smo ljudi – budimo ljudi. Što je rekao patrijarh Pavle – samo budimo ljudi. Dete izrasta u jednoj pravoslavnoj porodici i neće osetiti ni trenutka da je zapostavljeno po bilo kom osnovu. On među nas spava i on prvo poljubi baku, pa poljubi čika Đorđa.”
Zašto ih mali Ismar ne oslovljava kao mamu i tatu ili baku i deku, Đorđe kaže da ne želi.
“Nikakve iluzije ne dozvoljavam jer psihološki bi to kasnije njega koštalo. Neka odmah zna, neka spozna svoju istinu. Nije meni lako kad se dete vrati sa igrališta i kaže da mu je drug otišao sa svojom mamom pa onda pita gde je njegova mama. To mene peče. Kažem mu da će mu mama doći i da sad nije tu. Lažem i tako. Zaplačem. Teško je to. Teško je kad čovek sazna da će on jednog dana možda i otići. To će biti moj kraj otprilike”, priča Đorđe.
(zena.blic.rs)
