Ма колико се ја(е)дни трудили да се нешто промијени у Брчком, они малобројнији и у принципу противници свега и свачега, убацују клип у точкове. Њима је сваки напредак , ако није скопчан са личним финансијским интересом, безвезе. Још ако се то поклопи са партијским стремљењима, ето среће.
У супротном, ништа од посла. Не и опет не. Нерад постане добра пракса.
Навешћемо само један примјер такве „добре праксе“ на који нам је указао један посјетилац спортских догађања у сали Економске школе. Он наиме тврди да семафор у тој фискултурној сали не ради више од пет година.
Вели да то и није најгоре што се догодило. Најгоре је што нико не жели да га поправи. Упркос томе што се ту дешају бројни спортски сусрети.
И то они који напросто вапе за мјерењем времена и показивањем резултата. Сједећа одбојка. Рукомет. Женски у Премијер лиги. Мушки у Првој и Другој лиги РС. Футсал. Бадава.
Семафор безнадежно мртав. Вјероватно и у депресији. Не зна се. Само се види да ниједно око не отвара.
Можда је боље да не функционише. Док је радио, црвенио се. Бож’ убрани ко комунизам. Издречио окице да сви виде да је живахан. Може бити да је био заљубљен. Само тајно. Слично онима који су га највише користили. Ти наједном отркивају скривене емоције.
Некоме се семафор, тако буљавих црвених очију, дебело замјерио. Сви сумњају на исте. Ако би рекао одакле су, сви би знали ко су. И можда би их била срамота. Након свих ових година.
Опет рачунам, кад се до сада нису зацрвенили, неће ни сад. Срамота је њихово природно стање. На срамоту свих у Брчком. И српских и бошњачких и хрватских функционера и политичара. Најпосле оних који примају добру апанажу за (не)рад у институцијама.
Одјељење за образовање. Одјељење за привредни развој, спорт и културу. Канцеларија за управљање јавном имовином.
„Три ливаде нигдје ‘лада нема“.
Схватио то и семафор. Поодавно се упутио на мртвим ногама да тражи лијека. Кад веће неће они који су га „родили“.
Куца тако наш делија, родом из Ниша, на бројна врата. Крајичком ока спази да се помјерају шпијунке. Брава не шкљоца. Нико му не отвара. Не може да одгонетне разлоге.
„Није ваљда да су сви одговорни помрли не дај Боже“, мрмља он себи у браду. Нема умрлица залијепљених на вратима. А к'о да су сви пресељени. Или расељени. Рачуна наш „покварењак“ да ће се они окупити до 10. у мјесецу. Тад ће плаћа, вели, па ће се они појавити. Али, не лези враже.
Већ је прошло око седамдесет тих богојављенских дана. Они се редовно окупљају. Ко секта. Њему лијека нема. Помало разочаран у неуспјешно трагање за лијеком вратио се, али охрабрен што није сам.
Прије повратка, стаде на Трг младих и зајаука.
„Тешко нама. Сви смо ми болесни. Лакше би ми било да сам само ја“.
(Д.Ш./nula49.com)
