Додјела грантова невладиним удружењима постала је уносан бизнис за њихове осниваче и локалне политичаре у Брчко дистрикту. Док политичари на овај начин купују гласове, њихови пријатељи из удружења троше новац без контроле, пише Центар за истраживачко новинарство (ЦИН).
Врата удружења „Инклузија“ из Горњег Рахића код Брчког мјесецима су затворена. Од некадашњег дневног центра у којем је боравило 20 особа са потешкоћама у развоју, данас су остали пуста двоспратница, разбацана обућа на ходнику, а на зидовима цртежи и фотографије оних који ту више не бораве.
„Од ове године ми више не радимо јер немамо средстава“, објашњава Фехим Халиловић, оснивач „Инклузије“ која је више од 15 година радила захваљујући међународним донацијама. Од институција у Брчком је годинама безуспјешно тражио средства па је престао и покушавати.
„Ја мислим да то мора ићи преко партије“, додаје.
Док се „Инклузија“ гаси, у Брчком се свакодневно оснивају нова удружења за чији рад новца не фали. Заступници у Скупштини Дистрикта прошле и ове године подијелили су им више од девет милиона КМ без икаквих правила и контроле, показује истраживање Центра за истраживачко новинарство (ЦИН). Новац су дијелили пријатељима и страначким колегама, а не крију да тако добијају гласове на изборима.
„То је то! Ти мени – ја теби. Подршка!“, каже предсједавајући Скупштине Есед Кадрић.
Представници удружења су се разбацивали новцем грађана – трошили су га на себе и пријатеље, набављали скупоцјени намјештај и опрему, а приликом правдања манипулисали рачунима. То су могли чинити јер ниједна институција у Брчко дистрикту није детаљно контролисала њихово трошење.
Амандмани за мир у кући
Петнаестак километара од „Инклузије“, у Савској улици на броју 4, налази се зграда из које допире неугодан мирис, а ходник је запуштен и препун смећа. Овдје би требало бити смјештено пет удружења чији ће рад ове године са скоро 160 хиљада марака финансирати грађани Брчког. Новинари ЦИН-а су више мјесеци покушавали наћи њихове представнике, али они су избјегавали разговор.
Већину новца за њихов рад дао је Ћазим Дачај, независни заступник у Скупштини Брчко дистрикта. Он је у посљедње двије године подијелио више од 650.000 КМ удружењима.
„Та удружења ја нисам ни пратио, али увијек сам видио да напредују, раде нешто“, каже Дачај.
Половина њих основана је само неколико мјесеци прије него што им је дао новац, о њиховом раду нити се шта зна, нити се могу наћи на пријављеним адресама.
Дачају и његовим скупштинским колегама дијељење новца је омогућио Закон о буџету те Пословник о раду Скупштине. Сваке године заступници имају прилику да креирају буџет тако што могу око 11 милиона КМ подијелити према властитом нахођењу. То раде кроз амандмане. Скоро половину тог новца дају удружењима, а остало је за капиталне пројекте, вјерске и мјесне заједнице. У просјеку, сваки заступник који је дио владајуће већине може подијелити између 200 и 600 хиљада марака годишње.
„Транспарентност је ту јако ниска − нема јавног позива, нема критерија, нема правила и оставља се преширока могућност сваком од нас заступника колико ће се он ту коректно поставити“, каже независни заступник Томислав Стјепановић који је ове године подијелио удружењима 106 хиљада марака.
Предсједник Комисије за буџет у Скупштини Халил Љуца каже да је ова пракса уведена одавно јер је било немогуће помирити велики број политичких субјеката који чине власт и усвојити буџет.
„То су политички уступци. Да бисмо добили буџет, а треба нам та рука, то се на тај начин ријеши и то је чиста прича“, објашњава Љуца.
Новинари ЦИН-а су били на сједници Скупштине када су заступници усвајали овогодишње амандмане. Читав процес је трајао мање од 10 минута јер су заступници хиљаду амандмана усвојили без читања и расправе. Након што Скупштина одобри издвајање, Влада удружењима исплаћује новац. Удружења једино требају приложити доказ о оснивању те изјаву да су оправдали раније грантове уколико су их имали.
„Они као Скупштина нису себе обвезали да имају некакве критерије. Ми смо само трансмисија тога, јер ко смо ми да не извршимо буџет? То је дио средстава на који ми немамо утицај“, каже Перо Гудељевић, шеф Одјељења за привредни развој, спорт и културу у Влади.
Заступници кажу да им се удружења обраћају за помоћ, а у одлучивању их воде лични осјећаји, емоције и симпатије. Због тога често финансирају удружења пријатеља и страначких колега, али и оних који им могу донијети гласове.
„Наравно, ми смо политичари“, каже Халил Љуца, а сличног је мишљења и Ћазим Дачај који је као представник националне мањине у Скупштину ушао са 384 гласа. Новинарима је рекао да је стотињак гласова добио захваљујући амандманима.
„Ја кад узмем те амандмане читати, изаберем шта је мени интересантно – удружење ово, удружење оно, нису џабе грантови. Може мени послати удружење „Зовик“ – то су Хрвати – шта ја ту имам кад ту никад у животу нисам имао ни гласа, конташ ме”, каже Дачај.
Према ријечима саговорника ЦИН-а, појединим заступницима нису само гласови били мотивација за додјелу грантова, већ су дио новца узимали себи. Заступници су то негирали, али је четверо представника удружења рекло да су имали понуде да врате дио новца ономе ко им је дао. Двоје није пристало на то и нису жељели рећи ко им је тражио, док је друго двоје испричало да су вратили дио новца и то ће урадити и ове године, али због страха нису хтјели говорити јавно.
Брчанско тужилаштво води више истрага о злоупотреби додјеле грантова удружењима о чему нису жељели рећи више детаља.
Пријатељска расподјела грантова
Осим заступника, од грантова су профитирали и представници брчанских удружења којима је то добар извор зараде. У граду са 83 хиљаде становника тренутно је регистровано 641 удружење. За оснивање су потребне само три особе и 200 КМ таксе. Предсједник Скупштине Есед Кадрић каже да удружења ничу као гљиве послије кише и да се стиче утисак да су мотив за то грантови.
„Нас троје – ја, Ви и Ваш сниматељ можемо данас у Брчком формирати удружење и већ сутра закуцати на врата политике и, овиси какав је ко у политици, договарати евентуално неке аранжмане“, објашњава Кадрић.
Сеад Захировић је оснивач два удружења − „Брчанског демократског форума“ и Фондације „Зенан“. У задње двије године куцао је на врата старог пријатеља Дачаја који му је дао 81 хиљаду марака. Новинари ЦИН-а су открили да Захировић дио прошлогодишњег гранта није оправдао на законит начин јер је достављао дупле рачуне за гориво.
„Сејо је мој друг! (…) Шта ради иза мојих леђа, ја не знам“, каже Дачај.
Захировић издаје простор у Савској 4 удружењима „Сектор“, „Боје“ и „Снага“. Посљедња два су основана крајем прошле године и одмах су доспјела на списак за додјелу јавног новца. Није познато шта раде ни чиме се баве, а њихови оснивачи о томе нису жељели разговарати.
„Сектор“ и „Зенан“ постоје од 2017. године, али о њиховом раду нема доступних информација. Ова удружења веже пуно више од исте адресе. Они су између себе и пријатеља размијенили 50 хиљада марака буџетског новца. Предсједник „Сектора“ Александар Глуховић је добијао плату у „Зенану“, а у исто вријеме „Сектор“ је за исте послове – вођење администрације – давао плату Захировићу. Те послове обављала је још и неколицина њихових пријатеља.
Осим тога, Глуховић је Захировићу плаћао простор, услуге „Брчанског демократског форума“ те је давао стипендију његовој кћерки, а Захировић се одужио ангажујући осниваче „Сектора“ у свом удружењу. Ово није било довољно да оправдају сав новац који су добили па су, између осталог, истим рачунима више пута правдали гориво, репрезентацију и друге трошкове оба удружења. Тако су проневјерили најмање три хиљаде КМ.
„Око таквих ствари ја полажем рачуне ономе ко ми даје паре. Даш ми 50 хиљада, ја ти оправдам 50 хиљада, удариш ми печат и потпишеш“, каже Глуховић.
Исти рачуни за гориво у вриједности од скоро 500 марака појавили су се и у извјештају о утрошку гранта „Центра демократије“ – још једног удружења о чијем раду не постоје никакве информације. Води га Един Ражаница, суоснивач „Брчанског демократског форума“ и Захировићев пријатељ. Он је скоро девет хиљада марака потрошио на свој хонорар и изнајмљивање властите куће.
Прича са Захировићем и Ражаницом овдје се не завршава. Њихова имена су се појавила у извјештају о утрошку средстава Креативног центра „Кријес“ јер су заједно наплатили 11 хиљада марака за одржавање новинарских секција и одлазак на сајмове књига у Београд и Сарајево. „Кријес“ је прошле године добио грант од 25 хиљада марака, али његова предсједница Сања Станић не зна како. Каже да је сав посао око тога завршио Захировић.
Захировић и Ражаница су се више пута састајали са новинарима ЦИН-а који су им предочили спорне детаље у вези са утрошком новца, али њих двојица су одбили званично говорити.
Јавни новац за породичне фирме
Размјена новца дешавала се и између удружења „Спорташ“ и „Центар за културу и туризам“. У једном су Ален Мујкић и Алма Кајевић, а у другом Кајевић и Мујкићева супруга Александра. Прошле године су добили укупно 185 хиљада марака, а више од четвртине дали су фирмама у чијим управама је Ален Мујкић те фирми Данила Варцаковића, трећег оснивача „Центра за културу и туризам“.
„Ја сам, у суштини, тамо само на папиру“, каже Варцаковић и за све информације упућује на Мујкића и Кајевић који нису жељели званично разговарати.
Они су око 67 хиљада марака потрошили на куповину ЛЕД-екрана и озвучења те сараднике за које се не зна шта су радили, док су за правдање 4.000 КМ двапут приложили исте рачуне. Ове године су им одобрене још 144 хиљаде КМ за редован рад и набавку опреме.
„Центар за културу и туризам“ је смјештен у кући Алме Кајевић и, према информацијама са његове интернет-странице, бави се промоцијом и побољшањем културне и туристичке понуде Брчког. У претходној години су организовали неколико манифестација и приредби.
Неке од тих манифестација те бесплатну школу пливања организовало је и удружење „Спорташ“. Оно би требало да се налази на адреси Брка бб, али га новинари нису успјели пронаћи јер је цијело ово насеље, са преко 700 домаћинстава, на тој адреси. У локалној пошти кажу да писма за удружење носе у кафић у власништву породице Мујкић, али ни упосленици кафића ту нису могли рећи гдје се налази удружење јер за њега никада нису чули.
Рачунима који свједоче о трошењу стотина хиљада марака јавног новца нико не посвећује велику пажњу. Анализирајући извјештаје о утрошку грантова, новинари ЦИН-а су брзо открили преваре. Владини службеници признају да су свјесни тога, али тврде да не могу ништа подузети.
„Немамо ни надлежност нити можемо контролирати да ли је неки рачун исправан или није“, појашњава Гудељевић, а слично су рекли и у Одјељењу за стручне и административне послове, Дирекцији за финансије те Канцеларији за ревизију.
Из извјештаја о утрошку средстава видљиво је да су се удружења расипала јавним новцем. Међу њима су и „Сједињене националне мањине“ (СНМ), али до предсједнице Ениде Османовић нисмо могли доћи јер је блокирала позиве новинара.
Она је себи из гранта исплатила више од 10 хиљада марака за заступање удружења и изнајмљивање властитог возила – Фиата Пунта. Иако у овај мали аутомобил може стати до 50 литара горива, рачуни којима је Османовић правдала грант показују да је сипано 60, 70 па и скоро 80 литара.
Рад СНМ-а подржава независни заступник и представник турске националне мањине Алија Дењагић. Основали су га његови блиски пријатељи, а ту је радила и његова бивша супруга. Телефонски прикључак који користи Удружење припадао је управо Дењагићу, а он је и своју мобилну интернет-мрежу назвао по њима – Алија Дењагић СНМ. О повезаности са Удружењем није желио причати.
„Тај ко Вас је наручио, са њим обавите разговор“, рекао је Дењагић, вријеђајући новинаре ЦИН-а и пријетећи им.
СНМ је за двије године добио 151 хиљаду марака, а о раду овог удружења се мало зна јер у извјештају нису навели никакве активности. Канцеларија – опремљена луксузним намјештајем који су грађани платили 15 хиљада марака – увијек је закључана, док на телефоне – чији су рачуни износили више од 7.800 КМ – нико није одговарао.
За то вријеме удружења попут „Инклузије“ се затварају. Фехим Халиловић се присјећа да је куповао полован намјештај или га добијао као донацију приватних фирми, а већина сарадника његовог удружења били су волонтери. Каже да му је жао што власти нису препознале његов рад, али се ни на кога не љути.
За удружењем жале и бивши корисници дневног центра. Аднан Имамовић, један од њих, умјесто да се дружи са пријатељима у дневном центру, дане проводи сједећи уз прашњаву цесту испред продавнице свога даиџе у Горњем Рахићу. На питање зашто више не одлази у „Инклузију“, овај 28-годишњак са потешкоћама у развоју кратко одговара: „Нема пара“.
(cin.ba)
