spot_img
spot_img

Академици из нашег сокака

spot_img
spot_img

Несрећно разбијање земље са собом је за обичан свијет донијело углавном негативне посљедице.

Поредак ствари у свакодневном животу, образовању, запошљавању, спорту и још бројним другим областима, који је стваран више од пола вијека урушен је без да је створен нови.

Националне револуције које су у Европи почеле 1848. године и након краћег времена окончане, на балканској вјетрометини су почеле са закашњенем од 150 година. Како су окасниле, тако су ружно и завршене.

Област са којом су се генерације у екс Југославији поносиле било је образовање. Без идеализовања, то је дјелатност са којом смо се, као ријетко којом, могли подичити.

Није да није било залуталих овчица, али су се оне врло брзо враћале свом стаду.

Напуштале су самостално без икаквог системског притиска тај воз, јер им по знању и честитости, није припадало мјесто у вагонима тог воза на путу ка прогресу.

Али, не лези враже, дочекали су они “демократске промјене” и својих пет минута. Како би изразли своју “академску снагу”, потпомогнути медиокритетсвом владајућих структура, којима је високошколска диплома значила више од хљеба насушног, започео је неповратни суноврат академске заједнице.

Свака варош дочекала је своју шансу да постане универзитетски град. Или мјесто у коме ће се оформити барем један факултет. Комплекси мале средине коначно су излијечени.

Тако је почело. Имена којим су називали те универсе, баш су била звучна. Ријетко које је добило овдашњем свијету разумљив назив.

Са истовјетним амбицијама организатора курсева из 1945. године када је комунистичка власт започела са описмењавањем широких народних маса, све у циљу да се могу прочитати НАРЕДБЕ нове власти.

Ратни лидери, који су у мирнодопско вријеме углавном били лузери, намах су постајали дипломирани менаџери за све и свашта. Поптомогнути екстерним елементима који су своје посредовање овјерили високим износима на персоналним банкарским рачунима, постали су владари.

Све је то народ, слуђен и излуђен, изморен и уморен ратним дешавањима без отпора прихватао. Без побуне. Они који су указивали на погубност такве политике, суочени са немогућношћу да живе од свог знања, одлазили су у неповрат са ових простора. Та критична маса, угледних људи, честитог интелектуалног статуса, сваким даном је бивала све нејача.

Пред налетом спознаја “нове интелектуалне елите” која је “знања и звања” стекла на тим универзама, пала би и знатно јача средњовјековна утврђења, а камоли академски грађани који су добиле дипломе на државним факултетима у “мрско” комунистичко доба.

Пут “у напредак”, био је отворен широм.

Али авај. Мало је било да добију факултетеске дипломе. Хоће још. Назајажљиви су. Хоће да буду АКАДЕМИЦИ. Као да је то титула коју може понијети сеоски пољар. Онако. За заслуге што је сеоску утрину чувао од хајвана. Да не погази грах, купус, кромпир, шаргарепу, дјетелину.

И ми у Брчком смо недавно добили једног АКАДЕМИКА. Њему је то признање уручио професор Универзитета врло звучног имена. И то професор чије се име повлачило по новинама, не због академског успјеха. Напротив, супротно.

Звање АКАДЕМИКА је уручено професору који је основно знање стекао још у оно мрско комунистичко вријеме. Нормалан свијет поставља једноствано питање. КАКО? И бројна потпитања. Зар титулу АКАДЕМИКА не дају АКАДЕМИЈЕ НАУКА И УМЈЕТНОСТИ у којима сједе најумније главе једне заједнице.

Или то по новоустановљеним правилима такве сертификате дају невладине организације (Молим да се праве НВО не нађу увријеђене). Њихова звања и титуле, тако додијељене вјероватно тим медиокритетима нешто значе.

Држави, народу, становницима те тзв. “ПОТВРДЕ” о академским звањима и признањима додијељене тим појединцима, апсолутно ништа позитивно неће донијети.

Можда, само осјећај муке, туге и сжаљења над похлепом тих нагр(а)ђених индивидуа.

 

 

 

Један поглед на признање АКАДЕМИКУ СОТИРОВИЋУ

spot_img
spot_img

Повезано

spot_img
spot_img

Последње вијести

spot_img
spot_img