Брчко дистрикт слави свој 19. рођендан. Као и увијек у данима око осмог марта, тема бројних пропуштених прилика сама се намеће…
8. марта 2019. године у Брчком влада политичка корупција, непотизам и страначко запошљавање. Тендери се договарају, јавни конкурси “ријешени су” и прије него што се распишу, а бројне афере трају по дан или два и брзо их заборављамо, бавећи се једном од двије ствари: преживљавањем и расправом о томе ко је почео рат.
Редови испред амабасада и конзулата најбоље илуструју вјеру коју млади имају у боље сутра. Нови тренд у масовном одласку становника БиХ су и они старији, ожењени и удати, са породицама и сталним запослењем, који ипак не виде своју будућност у овој земљи.
Поред кладионица, пекара и банака, у Брчком цвјетају и школе страних језика. Нарочито њемачког.
Ако бисмо данас правили пресјек фамозних “капиталних пројеката”, изгледао би овако: Градски стадион гради се довољно дуго да добије надимак “Скадар на Сави”, нова зграда Полиције отворена прије двије године и даље зјапи празна, обилазница која је требала бити готова прије више од годину дана и уз неколико милиона марака мање, пропали Интерплет, фабрика акумулатора која је свадбени салон, пропала аутобуска станица и аеродром у плану, јавна предузећа која су црне рупе буџета и сигурна кућа за страначке послушнике, биоскоп кога нема, позориште кога нема, базени који понекад и постоје, атлетска стаза са нишама која вриједи као да је поплочана сребром, “Лука” која је предмет страначких договора по принципу “ја теби, ти мени”…
Претходни параграф јесте дуг, али ни близу онолико колико би могао бити.
Током 19 година постојања Дистрикта у наш град се, према неким процјенама, слило више од 10 милијарди марака, дијелом из буџетских средстава, дијелом као помоћ међународне заједнице и бројних невладиних организација.
Осим у џепове локалних моћника блиским власти, тешко је рећи гдје су та средства…
Данас, 8. марта 2019. године, природно је запитати се да ли је могло другачије. И потражити одговорност сваког од нас. Друштво чинимо сви ми, неки својим дјелима, неки недјелима, неки ћутањем.
Можда, ипак, није касно…
(M.S./nula49.com)
