У маленој босанској касаби на обали Сави, на сјеверним обронцима Мајевице, тамо гдје завршава благородна Посавина, а наставља Семберија, на домаку славонске варошице Винковаца, угледао је свијета 14. фебруара 1856. године Љубомир Крсмановић, син Ристе и Петре Крсмановић , од старина заштитника и помагача сиротиње.
Већ трговина његовог ђеда Миће Крсмановића била је веома разграната и име њезино на далеко познато. Његова кућа је била отворена свима, који су потпоре требали, и многима и многима је добро учинио. И сами су га Турци поштовали и вазда су водили озбиљна рачуна о њему и раду његову. Заштитник кмета и раје, потиштених и гоњених био је свагда Мићо Крсмановић. У таквој се кући васпитао Ристо, отац Љубомиров, а тако исто и син му Љубомир. Он је имао петоро браће и двије сестре и све их је смрт покосила у раној младости. Мајци Петрији је остао јединац Љубомир, па је сву љубав усредоточила у њези и бризи, да га васпита као човјека и Србина, карактера и родољуба. И мати је тако васпитала и одхранила сина свога, док је отац био стално у послу, по трговини.
Основну школу Љубомир је учио у своме родном мјесту. У деветој години оде из Брчког у Славонски Брод. Зашто га је отац исписао из школе казује се ово: У брчанској школи био је учитељ неки доста пријек и осоран свештеник. За једну ђачку кривицу хтједе он ишћушкати све ђаке, али, кад дође ред на Љубомира, он дограби своје књиге и рече: „Мени треба знања, а не батина“, рече он учитељу. Затим се окрену друговима: „Збогом остајте, браћо, не дођох ја више у ову школу“.
Када је завршио основну школу посла га отац у Београд у гимназију, а 1873. године оде у Љубљану, гдје је завршио познату трговачку академију. Послије тога оставља Љубомир Крсмановић школу и ступа у радни трговачки живот. Како је Крсмановића трговина бивала све разгранатија и у свијету чувенија, а с Београдом и са Србијом имала много посла, пређе отац Љубомиров и сам у Београд. Радња његова имала је јаких веза с великим трговачким кућама у Пешти, Бечу, Берлину, Хамбургу, Франфурту и Лондону. Трговачки послови, извоз жита, шљива и осталих сировина из Србије и Босне, прелазили су у великој количини преко фирме Крсмановића. Љубомир је с вољом ушао у рад и замјењивао оца у свакој прилици. Није се он истицао, али је у сваком већем предузећу које су браћа Никола и Ристо предухзимали, на Љубомира је падала одлучна ријеч.
Ристо и Никола помагали су за свога живота многе људе, којима је помоћ била потребна, најиздашније су помагали просвјету српску. Они су ставили темељ огромној грађевини на Врачару у Београду, „Дому сиритиње српске“, у којој су се спашавала остављена и напуштена дјеца.
Љубомир остаје без оца када му је било 25 година, није се препао живота и рада, него је наставио радњу очеву с много воље, устрајности, знања и окретности. Али је исто тако његова рука свугдје дијелила и подизала. Он је своју добру вољу и хумани осјећај, да ближњега потпомогне, издигао на степен начела и дужности и тиме се вазда руководио. Водио се тезом да је добри Бог њему дао и помогао, те зашто и он по могућности и знању свом не би помогао ближњега свога.
Стојећи на том становишту помагао је појединце и установе. У Београду, Сарајеву, Загребу, Котору, Брчком, Карловцима, Скопљу, Мостару и свугдхе гдје има Срба, има људи који су се са благодарношћу сјећали имена Љубе Крсмановића.
Да ли се оснива и диже нова школа, оснива се негдј е црквени или школски фонд, библиотека или читаоница, гимнастичко или пјевачко друштво, све је то редом обилато помагао и подржавао Љубомир. Својим личним утицајем, својом материјалном потпором он је постигао врло много за културни и просвјетни напредак свог народа, помогао је да Српство добије достојан број одушевљених радника на свим пољима и областима културног рада.
У српском друштву доста је појединаца, љекара, адвоката, судија, професора, учитеља, свештеника, занатлија, трговаца, који су често изговарали једну ријеч: благодарност Љубомиру Крсмановићу, за то што је он помогао да буду оно што јесу, независни људи, добри родољуби и јаки посленици на српском напретку.
Осврћући се на горе наведено доносимо вам један лијеп примјер његове дарежљивости и карактерности.
Кад је један од тих ђака као свршен човјек и љекар дошао са својом супругом да му се захвали и да му врати на њега утрошени новац, одговорио је овај врли човјек:
„Хоћеш да се одужиш? То је лијепо од тебе. Ти се одужи Српству. А ево како: Гледај прво да се одржиш, да савјесно радиш и послужиш својој околини, поштеним радом и штедњом. Па ако ти претекне, а ти нађи које сироче, па га школуј и васпитај. Помисли да си и ти некада био сироче убого. Како сам ја тебе, тако ти друге и овај ће дуг бити стоструко враћен.“
Љубомир Крсмановић се одужио школи у којој се научио крстити и прву књигу читати.
Родно мјесто његово, Брчко, у то доба је било доста оскудно, те је он одлучио да свој дом у ком се родио поклони црквеној општини, да приходе од тога употријеби за просвјетне сврхе. Једним писмом он овако пропраћа ту своју одлуку:
„У кући, коју сам прије неколико година уступио на кориштење тој општини, угледао сам свијета и почео дисати још онда потпуно патријархалним, али мени тим милим српским духом. Ту кућу и сад уступам у потпуну влаштину и самосталну управу српској православној општини да на вјечна времена остану њени, као дар мој и моје супруге Олге у спомен мојим родитељима Ристи и Петри Крсмановић и ђеци њиховој… Како ми је уз синовљу љубав мојих милих родитеља и пијететски спомен драгих покојника, браће и сестара (сви су се упокојили, прим. аут.), моје Српство увијек било и остало најмилије и како из дубине душе желим да се оно свуда па и у том мјесту не само одржава, већ и снажи, како сматрам, да је и ту, као и свуда најпоузданији стуб нашега народа жена, односно мати, то желим, да се та два добра, кућа и сад употријебе за вишу ђевојачку школу, у којој ће се српске ћери узгојити у српском, а не у страначком духу. Школа ће служити као расадник узвишеног и племенитог у нашем милом роду…“
Нећемо набрајати коме је све помогао, имао је живот заслужан и достојан великог човјека и добротвора српског, живот плодан и користан, живот пун дубокога смисла.
Нама остаје да се угледамо на великане нашега рода, добротворе, задужбинаре.
Задужбине њихове да чувамо, и оне које смо уновчили да повратимо, а оне које смо срушили зарад овоземаљског задовољства, сам Бог нек нам прашта. Праштај нам и ти велики Стеване Ковачевићу, тебе још нисмо „срушили“, повратити те морамо тамо гдје ти је мјесто. Праштајте и остали које смо заборавили.
У нади да ће се родити неки нови задужбинари Српскога рода, Бог вам помогао!
Приредио Славиша Ћурић
