Жене на селу чине четвртину светског становништва, углавном нису власнице имања, али су зато главна радна снага у својим домаћинствима.
Пример успешне жене са села је Раденка Тешић која са лакоћом води породично имање у Тобуту подно Мајевице, општини Лопаре.
Међу првима у селу се укључила у рад Удружења “Агромајевица”, захваљујући којем је добила пластеник, па се осим ратарством и сточарством почела бавити и пластеничком производњом.
– Пластеник је велика инвестиција и не бих могла да га приуштим из кућног буџета. Сада лакше производим и продајем поврће и тако стичем додатни приход. Много ми значи што имам свој “динар”. Осим тога учествујем на сајмовима, успостављам пословне контакте. То је и прилика да се дружимо јер жене са села мало времена имају за себе – каже Раденка. Окупља друштво и када се ради, али и одмара.
– Прискочимо у помоћ и кад се сено скупља, бере кукуруз, “успремају” шљиве. Зато, кад дођу зимски месеци, па нема толико посла на имању, имамо више времена за себе. Позовем комшије и родбину. На трпезу изнесем све домаће и фришко. Углавном оно што сам сама припремила. Има ту старих јела, али и специјалитета које тек испробавам – каже Раденка. Много јој је драгоцена и подршка најближих.
– Све што радим, радим како би моја породица имала солидан и леп живот. Децу школујем. Треба да заврше факултете, али их треба мотивисати и да остану на селу, јер нигде није лепше него у завичају – поручује она.
А пре 17 година у ово село стигла је и једна Молдавка, Зинаида. Удала се у Миљановиће, родила троје деце. Активно се укључила у живот села, али и показала велико умеће у пољопривреди. Међу првима је, каже, засадила 2.000 садница парадајиза као и 1.300 паприке, што је за Мајевичане сасвим неуобичајено.
– Ризиковала сам и успела. Имала сам чак пет тона парадајиза и све сам продала – каже Зинаида и поручује женама да раде оно што воле ,а успех неће изостати.
И Славица Прелић из Тобута, такође, живи од пољопривреде. Сваки дан јој је, каже, радни. Нема ни викенда ни свеца, а ни на годишњи никада не иде. Ипак, не жали се.
-Имамо дивну природу, чист ваздух, квалитетну воду. Једемо здраву храну. Имамо своје поврће, воће, млечне производе. Све без адитива, хемије. Није лако, али срећна сам овде – каже Прелићка.
Проблеме, али и благодети живота на селу заједнички су и женама у Семберији.
Слободанка Цица Цацановић из семберског села Голо Брдо увек је имала свој циљ. Некада су се она и муж бавили пољопривредом, држали стоку, али су увек тежили бољем животу. И успели су, основали су фирму коју су данас преузела деца, а захваљујући доброј организованости, разумевању и слози у кући нижу успехе.Тако је и данас, живе у заједничком домаћинству са сином, и сви су једни другима подршка као што је и Цица била многим женама у селу којима је скретала пажњу да морају имати и време за себе.
– Не смеју жене на селу да запостављају себе. Не само да буду у кухињи, пластенику, штали и на њиви. Морају да се среде и изађу са другарицама, да развијају социјални и друштвени живот. И важно је да имају хоби. Мој хоби је да возим мотор. Ја зачас седнем на мотор и са другарицама на кафу. То ме учини задовољнијом и срећнијом. А све своје обавезе стигнем да завршим – каже Цица.
Од жена зависи оживљавање села
Иако се положај жена у руралним подручјима временом побољшава, оне се и даље суочавају са бројним проблемима. Финансијска зависност од мушкараца, слабе могућности економског оснаживања и недовољан приступ здравственим, образовним и културним установама и другим ресурсима, само су неки од најочитијих. Жене су витални фактор од кога зависи оживљавање села и рурални развој у целини, те њихов неповољан положај и проблеми с којима се суочавају не смеју бити маргинализовани, упозоравају и невладине организације које брину о правима жена.
(blic.rs)
