Александар Крстић из Угљевика одлучио је да се, након завршеног Правног факултета у Бијељини, умјесто у градску вреву или у потрагу за бољим животом негдје у иностранству, врати својим коријенима. Он је на обронцима Мајевице обновио породично имање, засадио воћњаке крушке виљамовке и полако од плате уређује и кућу и окућницу.
У вријеме када млади људи покушавају да пронађу и најмању могућност да се преселе негдје гдје их, како вјерују чека срећа и бољи живот, двадесетосмогодишњи Александар је ријешио да га сам направи. И то од оног што су му отац, који је погинуо у протеклом рату, и дјед оставили надомак Угљевика у Богутовом селу.
„На овај корак сам се одлучио прије свега из предузетничког духа, који имам ја и који има цијела моја породица. И са очеве и са мајчине стране су предузимљиви људи, одувијек су радили, мој дјед је био трговац, најугледнији човјек у селу. Самим тим и породица је била угледна, али силом прилика, рат је узео маха, породица се смањила. Отац је погинуо, стриц такође…Ја сам осјећао обавезу, прије свега према себи, друштву, породици да радим и стварам. Онда се рађају и амбиције. Када дођеш на село и затекнеш парцеле које су неуређене, онда размишљеш шта би то могло да се ради, како би могли да се остваре приходи, а самим тим и да се доприноси друштву.“
Иако дијете погинулог борца није чекао да му ишта падне са неба, или да му неко нешто поклони. Није ни тражио, него се латио посла и све узео у своје руке, и са поносом истиче да му је у свему на почетку највећа подршка била мајка.
„На првом мјесту мајка је била ту и да ме одгаји, васпита, да ми пружи љубав, а самим тим и подршку животну, како на плану образовања и развоја, тако и на привредном плану. Ја сам једно вријеме био без посла. Радио сам на дневницу, а истовремено сам волонтирао и у суду у Брчко дистрикту. Ишао сам у минус сваког мјесеца, али сам желио да учим и стварам. Ни правосуђе није одговорило волонтерима, али ја сам издржао и после се и запослио. Прве приходе које сам почео да остварујем ја сам и улагао. Ево, ове године сам засадио нови воћњак, исто 250 комада на 2,5 дунума и уложио сам око 1.500КМ. Очекујем принос већ од друге године, а у петој години очекујем пун принос.“
Упорност, воља, образовање и сигурност да је пут који је изабрао прави, дали су ефекта. Александар полако завршава и уређење куће коју је његов покојни отац започео. Правни факултет у Бијељини завршио је са просјеком 9,13.
„Имао сам стипендију Владе Републике Српске и Рудника и термоелектране Угљевик. Сва та средства су ми омогућила да улажем у себе, у језике, да будем студент истраживач у Хашком трибуналу и да идем на праксу у суд. Једноставно да истражујем и изучавам материју која ме занима и за коју сам се опредијелио. Сва та новчана средства су употријебљена за едукацију и за даље усавршавање. Могу да захвалим мајци и породици прије свега, али и држави који су препознали знање и труд у мени и који су пружили прилику једном студенту, дјетету погинулог борца да настави да ствара даље тамо гдје је његов отац стао, не би ли створио породицу и одговорио друштву као частан и достојанствен човјек.“
Док већина образованих, или људи жељних успјеха у каријери преферира град над селом, овај природољубац је дошао до закључка И да спортске активности које је упражњавао може наставити на селу и још и да има користи од тога. И то препоручује свима који су жељни мира и тишине.
“Посвећивање пажње тијелу и духу кроз спорт можеш да упражњаваш и овдје на селу, И то кроз практичну рачуницу. На парцели Или воћном засаду захтијева се физички рад, а радећи овдје тај труд се враћа у новчаним приходима. Уложено вријеме и снагу наплаћујеш новчаним средствима.”
Александар каже да су сада многи препознали његово залагање и патриотизам, па стиже помоћ, и морална, а и других врста. Оно што се нада јесте да ће његов примјер послужити и другим младим људима да остану у својој отаџбини, да се окрену себи и ономе што су нам наши преци и природа оставили.
(rtvbn.com)
