Stanovnici bosanskog Gradačca u šoku su nakon trostrukog zločina Nermina Sulejmanovića koji je prvo ubio svoju nevenčanu suprugu, potom dvoje meštana i na kraju počinio samoubistvo.
Sulejmanić je uživo snimao svaki detalj trostrukog ubistva, a video-snimak je sa njegovog profila obrisan tek tri sata nakon događaja. Kako je prenos ubistava odmicao, tako je i rastao broj Nerminovih „pratilaca” na ovoj popularnoj socijalnoj mreži, ali i broj ljudi koji su „lajkovali” njegov video-snimak i ostavljali pozitivne komentare. Na kraju, prenos ubistva je pratilo više od 15.000 ljudi. Upravo ove činjenice najviše uznemiruje Jovanu Markulić, socijalnu radnicu u Autonomnom ženskom centru, koji više od dve decenije pruža psihološku i pravnu pomoć žrtvama nasilja.
„Strašno je što se trostruko ubistvo desilo, poražavajuće je što je više od 15.000 ljudi pratilo uživo prenos ubistva. Ali su možda najstrašniji komentari koje su ostavljali gledaoci ovog masakra – neki su pružali javnu podršku ubici, a drugi tražili objašnjenje šta je žrtva uradila pa je ’zaslužila’ ovakav kraj života”, ukazala je Markulićeva.
Ona napominje da se mi svakodnevno suočavamo sa činjenicom da jedan deo društva stalno traži opravdanje za nasilnike i pita šta je žrtva nasilja ili femicida učinila pa je „isprovocirala” nasilnika ili ubicu.
„Zbog toga žrtve nasilja nikada ne savetujemo da izlaze u medije i javno govore o paklu kroz koji su prolazile, jer znamo da će biti zasute uvredama anonimnih ljudi koji ih uopšte ne poznaju, ali su uvereni da su one krive za nasilje koje su doživele. Činjenica da je toliki broj ljudi pratio prenos ubistva govori o odsustvu empatije, odnosno o tome da je naše društvo 24 časa dnevno izloženo nasilju i potpuno je oguglalo na njega”, ocenjuje naša sagovornica.
Psiholog Maja Antončić podseća da mi živimo u dve paralelne realnosti – fizičkoj i virtuelnoj, a veliki broj ljudi intenzivno prati dešavanja u obe stvarnosti, o čemu govori i ovaj slučaj.
„Na mrežama objavljujemo svaki detalj našeg života, neretko i one trenutke koji treba da ostanu deo naše ili tuđe intime. Nažalost, poznato je i da u virtuelnom svetu pažnju skreću ekstremni događaji, odnosno da će veliki broj ljudi pre reagovati i lajkovati nesvakidašnje i bizarne objave. Zbog toga smo i ranije imali slučajeve ljudi koji su fotografisali ili uživo prenosili saobraćajne nesreće, tuče ili pokušaje samoubistva”, napominje Antončićeva.
Sa druge strane i ona ukazuje da „živimo u društvu koje je normalizovalo nasilje”.
„Mi 24 časa dnevno pratimo rijaliti programe koji su prepuni agresije. Udarni televizijski dnevnici u prvim minutima objavljuju vesti o ubistvima i tragičnim događajima, portali se utrkuju ko će prvi da objavi vesti o nečijem ubistvu ili samoubistvu. U takvoj atmosferi bilo je pitanje trenutka kada će neko doći na ideju da prenosi ubistvo uživo”, smatra naša sagovornica.
Ona je primetila i da niko od posmatrača ovog zločina nije prijavio nasilni sadržaj „Instagramu”.
„Da jeste, on ne bi bio uklonjen čak tri sata kasnije”, zaključila je Maja Antončić.
Kosana Beker, programska direktorka organizacije „FemPlatz”, takođe naglašava da su ljudi postali desenzibilisani na nasilje i to pre svega zbog načina na koji mediji izveštavaju o ovom fenomenu.
„Sa retkim izuzecima, crne hronike u medijima prepune su detaljnih opisa o tome na koji način se neko ubistvo dogodilo i obično su začinjene naslovima poput ’krvavi pir’ ili ’nezapamćeni zločin’, kako bi gledaoci i čitaoci imali kompletnu sliku o događaju. Iako to uopšte nije u interesu javnosti, mediji često objavljuju fotografije samog mesta zločina i krvave tragove koji ostaju nakon ubistva, a novinari često ispituju komšije ili očevice ubistva o tome kako je počinjen femicid, tragajući za što krvavijim detaljima zločina – kao da nije dovoljno strašna činjenica da je neko ubio nekoga. Čitaoci i gledaoci se svakodnevno ’hrane’ nasiljem i onda se čudimo zašto je 15.000 ljudi gledalo prenos ubistva uživo. Jedini konstruktivni završetak ovog tragičnog slučaja bila bi promena zakona”, ističe naša sagovornica.
(politika.rs)
