Једно село у два ентитета – село Коњиковићи налази се на обронцима планине Мајевице и једним дијелом припада Републици Српској, а другим дијелом Федерацији Босне и Херцеговине. Ипак, то што ентитетска линија дијели куће и имања, не компликује живот мјештана.
Из Републике Српске се у Федерацију Босне и Херцеговине пређе у свега неколико корака. Мајевичко село Коњиковићи линијом разграничења подијељено је током рата, тако да се један дио ове мјесне заједнице налази у Републици Српској и припада општини Лопаре, а други дио у Федерацији БиХ и припада тузланској општини.
Мјештани овог маленог села кажу да појединима ентитетска линија дијели куће и имања, али да им то не компликује живот. Живимо као и у сваком другом селу, каже Блашко Милетић.
“Људи се сналазе, ми смо вриједан народ, инфраструктуру смо поправили, струју смо уредили, ми смо повратничко мјесто, тако да смо се снашли. Овдје љети врви од народа, сви ‘оће на Мајевицу, сви ‘оће да мало причају, донесу роштиље, роштиљају, друже се, пјевају, свашта”, прича Блашко.
Иако броји свега двадесетак домаћинстава, становништво је живописно.
“По нашој евиденцији у селу је 15 домаћинстава од којих је троје радно способних који раде у неким јавним предузећима, има четворо дјеце, остало су радно неспособно и старије становништво”, каже Мирко Николић из Општине Лопаре.
Рада Петковић се прије неколико година са супругом из Швајцарске, гдје је провела радни вијек, вратила у Коњиковиће.
“Ово је кућа прављена 1925. године. Послије 90 година почели смо да је обнављамо. Овдје сам се удала, овдје сам родила једно дијете, ту је живјело шест персона”, прича Рада.
Рада каже да носталгија за завичајем није једини разлог повратка.
“Ми смо се вратили прије пет година да обновимо мужево имање, волимо овдје да живимо због тога, то је лијепа природа, чисто и да одмарамоо. Зато што је лијепо, чисто, расположно, друга атмосфера, све друго”, прича Рада.
Оживљавање села кроз повратак дијаспоре је план општине Лопаре. Како истичу, настоје побољшати услове у селу да би се што више људи вратило.
“Успјели смо у претходних пар година урадити асфалтни пут кроз село, заједно смо направили нисконапонску мрежу. Раније су имали проблема са нестанком струје, сада је то све ријешено, затим смо урадили уличну расвјету, потпорне зидове ради санације клизишта”, истиче начелник Општине Лопаре Радо Савић.
Како каже, Општина учествује и у финансирању превоза ученика до школе у Лопарама, с обзиром да нема аутобуских линија.
Један од проблема који је потребно ријешити у наредном периоду је уређење регионалног пута, што би, како кажу, повећало фреквенцију саобраћаја и дало нови живот овом крају.
“Ми смо заједно са кантоналним министарством саобраћаја потписали споразум о заједничкој вољи да радимо на изградњи и пројектовању пута и пресвлачењу дионица које се могу ријешити тако да ће ове године из правца Тузле бити један километар новог асфалта”, наглашава Савић.
Многи мјештани кажу да нису ни знали да њихово село дијели ентитетска линија док нису морали да рјешавају имовинска питања и административне послове. За крај поручују да село не чине куће, него људи, а људе не могу подијелити никакве линије.
(bhrt.ba)
