Супружници из БиХ проглашени су кривим на Суду у Луцерну јер су од 2008. до 2013. године од швајцарских органа повукли 140.000 франака социјалне помоћи, а да нису пријавили да су у претходном периоду у БиХ купили чак три породичне куће.
Наиме, како пишу швајцарски медији, осуђени су због преваре јер куповину кућа нису пријавили надлежним социјалним службама које су им давале новчану помоћ, што су, по швајцарском закону, били обавезни учинити.
Суд је, наводе медији, утврдио да је барем једна од три куће у стварности гласила на његово име, због чега су, како истиче, кажњени са 14.400 франака, те су осуђени на двије године условно. Додају да је брачни пар на неправомоћну пресуду уложио жалбу кантоналном суду.
Како пише “Zentralplus“, онлајн магазин за Луцерн и Цуг, превара је откривена случајно кад је социјална радница отишла да посјети породицу у мјесту њиховог боравка у градићу Емену близу Луцерна.
“Брачни пар није био код куће, а врата је социјалној радници отворио њихов син. Рекао јој је да се његови родитељи налазе у њиховој кући у БиХ и да ће се за седмицу до двије вратити. Након тога им је показао и фотографије родитеља у БиХ”, пише портал.
Када је синовљев исказ показан на суду, родитељи су се бранили да дјечак није знао шта говори због менталне болести. Портал наводи да су и супруг и супруга упорно негирали наводе да у БиХ посједују некретнине, али да су на крају, притиснути доказима, признали да су у периоду од 2003. до 2006. купили три куће.
Након што су социјални радници показали исказ сина, родитељи су прво тврдили да нису били у БиХ, већ у куповини, те да се од 1992. налазе у Швајцарској и да од тада нису одлазили у БИХ. Када су истражиоци показали доказ да су у то вријеме боравили у БиХ, супружници су признали да су били тамо, али да не посједују никакве некретнине. Онда им је, како истиче портал, показан рачун за куповину фасаде за једну кућу, након чега су родитељи признали да постоји та кућа, али да није њихова, већ синовљева. Касније је супруг негирао и овај исказ, тврдећи да је погрешно преведен и да кућа припада ујаку дјечака, односно брату његове мајке.
“На питање зашто је онда он потписао рачун за фасаду, одговорио је: ‘Ето, тако'”, пише портал. Супруга је рекла да је њен муж био пијан и да му је неко уговор потурио у џеп без његовог знања.
Након што су им истражиоци показали доказе да су више пута боравили у БиХ, повукли су исказ да у БиХ нису били од 1992. године и признали да у БиХ путују барем једном годишње.
“Окривљенима би се у правилу сјећање тек онда поправљало када би их истражиоци суочили с доказима. На крају су признали да су оба њихова сина имала по кућу у БиХ”, наводи “Зентралплус”. Даље наводе да је супруг, након првог саслушања, у марту 2014. године отпутовао у БиХ, преписао куће на своју дјецу, а у надлежној служби извадио потврду да не посједује некретнине. На другом саслушању, поново је тврдио да нема никакве некретнине у БиХ.
“Заједница Емен овај исказ није узела здраво за готово, већ је преко Амбасаде Швајцарске у Бечу издејствовала потврду да је имао некретнину у БиХ док је повлачио социјалну помоћ. Доказано је и да је његова супруга имала дио некретнине на своје име на име насљедства. Суочен с овим доказима, окривљени је коначно признао да је од 2003. до 2006. купио три куће”, наводе медији.
Супруг је, како даље стоји, онда тврдио да куће јесте купио он, али новцем својих синова, зато што, како је објаснио, његови синови нису могли путовати у БиХ. Суд је, како даље наводе, утврдио да постоји могућност и да су синови купили кућу с обзиром на да су имали кредите које су отплаћивали кроз инвалиднину.
(nezavisne.com)
