Београдска “Правда” 1938. доноси причу о Бахти, афричкој дјевојчици отетој од стране трговаца робљем. Она бива продата у Истанбулу, након чега стиже у Шамац. Ту је ослобођена 1910, а до краја живота служи у породици Алијаге Изетбеговића.
“Прије извјесног времена је умрла једна права црнкиња, која је тридесет пет година овдје живјела. За њену смрт се брзо рашчуло јер је она за ово мало мјесто стално значила сензацију својим расним поријеклом и мистиком у коју је она саму себе увијала. Црнкиња Бахтијар, или краће Бахта, није дала да је сагледа ниједно страно око, нарочито не мушко, па чак и ако је тај мушкарац муслиман, као што је и сама била”, наводи на почетку овог интересантног текста аутор, у наставку описујући животни пут те бивше робиње поријеклом из Африке.
Када је имала осам година Бахта је отргнута из свог села, негдје из централне Африке, након чега је доспјела у руке трговаца робљем. Када је имала 15 година изводе је на трг у Истанбулу и ту је купује Шефике-ханума, жена Хаџи-Ахмета из Посавине. Робиња Бахта је требало да буде другарица њиховој кћерки Хасиби.
“Када се Шефике-ханума доселила у Шамац, довела је и Бахту. Она је већ била зрела. Постала је навика и потреба кућна. Познати дух османлијског демократског поступања са послугом није ни њу оставио одбаченом и презреном. Она је уведена у друштво, ишла је уз своју другарицу, пила са ханумама црну каву и шербет, бринула се о хануминој дјеци”, наводи лист.
Бахта је ослобођена 1910. године. Није више робиња и имала је своју кућу. Удаје се 1920. за путујућег хоџу Ахмет-Ефендију, са којим је родила и дијете, “сасвим бијело, али мртво”. Већ наредне године се растаје од мужа, “након чега живи мирно, скоро као пензионерка”, пише лист.
Њена другарица из дјетињства Хасибе-ханума удала се за Агу, сина Алијаге Изетбеговића (угледног и богатог трговца из Шамца, дугогодишњег градоначелника овог мјеста, иначе дједа оснивача СДА Алије Изетбеговића), након чега Бахта почиње да се брине о њиховој дјеци Рефике-хануми и Ахмету.
“И кад су дјеца дошла под туторство Алијагино, она води о њима бригу, хоће чак да им одређује будућност, иако то није била њена дужност. Наравно, ту она није рјешавала, али је наивно сматрала да смије да се брине о свему томе, јер је вежу толике везе с породицом и јер их воли. Нарочито је вољела Ахмета”, наводи лист.
Бахта тј. “Арапка”, како су је прозвали, није хтјела да је свијет посматра, да је испитује и да јој се чуди, па се зато склањала и љутила. Нарочито није хтјела да је виде мушкарци, јер је била врло побожна муслиманка.
“Велики догађај је био кад би она сједела у каквој авлији, чија тараба (све муслиманске тарабе су врло високе и непрозирне) има пукотину кроз коју може да се види ‘Арапка’, али да она не зна”, пише “Правда”.
Кад се Рефике-ханума удала за овдашњег угледног адвоката Џафера Мехмедагића, Бахта је и даље остала уз њу, али је према свједочењу Мехмедагића “почела да испољава неке особине своје жарке отаџбине”.
“Као да је почела да се буди Африка у њој… Затим је почела да побољева, па ју је то све више озловољавало. Први знаци сушице били су ту. Већ није причала као некад, а знала је много да прича… Истина, говорила је рђавим језиком, нарочито је гријешила и мјесто ‘он’ стављала је ‘она’. Зато су је често укућани исмијавали. Она се љутила. Грдила је све без разлике. Иначе, говорила је турски и арапски. Као ријетко ко знала је да спрема источњачка јела”, присјетио се “Арапке” Мехмедагић.
Сушица је Бахту све више тиштила, хтјели су јој довести љекара, али се она разљутила и одвојила у своју кућицу. Није примала лијекове, а пристала је да јој дође љекар тек када је већ било касно.
“Она није собом однијела тајну о својој земљи и о свом презимену, јер ни она сама није то знала”, наводи се на крају текста објављеног у београдској “Правди” 14. октобра 1938. године.
О Алијаги Изетбеговићу
Алијага Изетбеговић рођен је у Београду, а у Шамац се доселио 1860-их година. Изетбеговићи су се у Србији презивали Јахићи, а у Босни узимају презиме по неком свом претку Изет-бегу. У Шамцу се Алијага почео бавити трговином, а имао је надимак “Биоградлија”. Пуних 28 година био је градоначелник овог мјеста. Фамилија Изетбеговић била је толико богата да је у вријеме док је Алијага био градоначелник Шамца посједовала око 100 кућа. Алијагин унук, оснивач странке СДА Алија Изетбеговић, рођен је у Шамцу 1925. године, наводи се у књизи “Монографија Босанског Шамца” Никше Незировића.
(mondo.ba)
