На обронцима Мајевице никао је нови етно кутак. Изградили су га Славица и Зоран Пантић у селу Пиперима код Лопара, пустом селу одакле је већина становника отишла трбухом за крухом у Швајцарску, Аустрију или Њемачку.
Испунили су дугогодишњи сан и створили мјесто у које радо долазе Мајевичани из дијаспоре, али и сви љубитељи природе из околних општина и градова. Имају амбизиозне планове и вјерују да ће их уз подршку локалне заједнице и надлежних републичких институција и остварити.
Цвркут птица, мирис шуме, објекти изграђени од природних материјала, употпуњени разним детаљима, наслијеђеним од предака, рај су за очи и душу.
Бајковито окружење
Етно резорт “'Маруша” утопио се у природно бајковито окружење. Сваки предмет има своју причу и враћа у прошлост, када се живјело много скромније, али људи су били срећнији и задовољнији.
Све је почело прије шест година, када је Зоран Пантић одлучио да оживи зарасло породично имање и покуша да врати живот у село.
– Прво сам поставио дрвене уџере, које сам купио у мајевичком селу Козјаку. Онда сам од рођаке добио амбар за жито, преуредио га и покрио шиндром. Није лако, али сам постигао тај аутентични изглед некадашњег мајевичког домаћинства – каже Зоран.
Мјештани овог мајевичког села расељени су широм свијета, али родни крај не заборављају.
– Мој отац је стекао пензију у Швајцарској. Још памтим ту слику када крене са свог огњишта да би нама обезбиједио егзистенцију. Кроз овај етно кутак живи и мој дјед Аћим. Желим да моја дјеца живе овдје, да моји унуци одрастају на овим просторима, јер како већ рекоше: сунце туђег неба никада не грије као твоје – истиче овај домаћин.
Дјелићи маште и сна склапани су брижно данима и претворени у стварност. Ускоро ће, уз помоћ вјештачке пумпе, да се заврти и точак на Лазаревој воденици, које се Зоран сјећа из дјетињства, а асоцира га на живот.
Локација
Из које год општине из окружења да се запутите ка туристичком комплексу етно резорт “Маруша” није далеко. Тузла је удаљена двадесетак километара, Лопаре, Брчко и Челић десетак, а највише, 50-ак километара је до Бијељине.
Када пожелите одмор далеко од градске вреве и стреса, да заборавите на све бриге и проблеме, укључите навигацију и запутите се ка Пиперима.
Ту су аутентичне мајевичке куће које чувају сјећање на прошлост, обичаје и традицију.
Од новембра прошле године Зоран је у пензији, па се потпуно посветио својој оази мира. Иако фармацеут по струци, воли да гради и ствара и има визију. Планира да отвори и етно музеј у којем ће, осим експоната, бити и породично стабло Пантића, који су доселили из Црне Горе из црногорског села Пипери, гдје и данас има Пантића чији је породични заштитник Свети Стефан. Пантићи имају четворо дјеце и унучиће, па желе да оставе успомену будућим покољењима.
Пјесма каже “нема раја без родног краја”, а Зоран има свој рај на земљи који несебично дијели с другима.
Природа у флашама и теглама
Осим чаробног природног окружења, Пантићи гостима нуде изворску воду, домаћу кухињу и здраву храну. Са осмијехом дочекују и испраћају госте домаћим производима. Све плодове које природа даје Славица претвара у џемове, сокове, ликере и ракију.
– Морамо афирмисати све потенцијале које имамо, прије свега прелијепу природу и националну кухињу. То су вриједности које се цијене у цијелом свијету, а посљедњих деценија и код нас. Гости се једноставно ужеле домаће хране, сира, кајмака, пуре, сувог меса, меда, ракије шљиве и свега оног што се производи на овој нашој богатој Мајевици. Мени није тешко да направим, а рецепте сам научила од наших старих – каже Славица.
(srpskainfo.com)
