Члан Комисије за очување националних споменика БиХ из Републике Српске Анђелина Ошап Гаћановић нагласила је да је власник Чајничког јеванђеља Српска православна црква (СПЦ), а не БиХ и да ово добро припада искључиво СПЦ и православним вјерницима.
Гаћановићева је изјавила да су хрватски и бошњачки чланови ове комисије неосновано и лажно оптужили СПЦ, инсинуирајући “отимачину” вриједног српског средњовјековног рукописа – Чајничког јеванђеља.
“Тобоже забринути бошњачки и хрватски чланови Комисије и поједини квази научници из Сарајева, исфабриковали су аферу ‘отимачине’ Чајничког јеванђеља, иако су у ствари они носиоци стварне и оркестриране отимачине српског културног блага и идентитета у БиХ. Више од неколико деценија траје идеолошки напад на културно и духовно благо СПЦ и идентитет њених вјерника, а у ове активности укључене су бројне невладине организације, научни и академски кругови у Сарајеву, али нажалост у овоме им помажу и неке институције на нивоу БиХ, као што је Комисија за очување националних споменика, а често и неки представници међународне заједнице у БиХ”, нагласила је Гаћановићева.
Појаснила је да одлука Комисије о издвајању Чајничког јеванђеља из 2013. године из свеобухватне одлуке о заштити Цркве Пресвете Богородице у Чајничу са покретним добрима из 2007. године, није донесена у складу са законом и процедурама и као таква треба да буде стављена ван снаге.
Осим законских нерегуларности, ова одлука није базирана на научно утврђеним чињеницама него је идентитетско-идеолошки обојена и дискриминишућа према српском народу, јер је приказала Чајничко јеванђеље као рукопис јеретичке цркве “босанске”, негирајући његов источнохришћански православни литургијски образац.
Гаћановићева је истакла да се Црквена општина Чајниче обратила Комисији са захтјевом за укидање незаконите одлуке Комисије из 2013. године, којом је Чајничко јеванђење декларисано као рукопис “босанске провенијенције.”
“Ово је, вјероватно, унијело панику у те кругове који отимајући српски идентитет раде на стварању неког вјештачког бошњачког идентитета, а и згодна је прилика да се ‘уберу’ неки политички поени, па су покренули кампању фабриковања и ширења лажи и неистина у вези са Чајничким јеванђељем”, истакла је Гаћановићева.
Нагласила је да су овакви и слични бошњачки ревизионисти, без обзира из којих кругова да долазе, најмање позвани да штите Чајничко јеванђеље од наводних крађа, пропадања и измјештања из Чајнича.
“Чајничко јеванђеље је искључиво захваљући СПЦ и православним вјерницима остало очувано 500 година тамо гдје је и настало – кроз литургијску употребу у СПЦ. Ако је СПЦ успјела да га одбрани од Османлија и фашиста, увјерена сам да ће га и овај пут одбранити од оних који покушавају да га отму другим средствима”, поручила је Гаћановићева.
Напад хрватског и бошњачког члана Комисије на СПЦ, такође, представља покушај дискредитације СПЦ као власника овог покретног добра, а у служби је стварања мита о тзв. босанској/бошњачкој писмености, која није српска, и средњовјековним Бошњанима који нису Срби.
“Чак и након бројних покушаја која је бошњачка академска заједница подузела задњих година с циљем изградње босанске /бошњачке/ редакције и писмености, Чајничко јеванђеље ништа мање није српско и ништа мање није писано на изворима православља”, рекла је Гаћановићева.
Рукопис Чајничко јеванђеље у науку је уведен 1900. године на основу описа цијеле српске књижевне збирке из СПЦ у Чајничу, у којој је споменик био интегрални дио природно слагане цјелине вијековима као “рукопис српске редакције”, и наука га је цијели вијек потврђивала као рукопис “србуљске рецензије”, а што је темељно палеографски и језички анализирано, доказано и у докторској дисертацији Вере Јерковић 1971. године.
(nezavisne.com)
