Невјеројатна животна прича посљедњих семица 2018. године догађала се прво на Клиници за неурологију, а потом на Клиници за унутарње болести с центром за дијализу – одсјек за имунологију Свеучилишне клиничке болнице Мостар. Потпуно непокретан 54-годишњи Марко Бељан из Ливна након 16 година лијечења проходао је и постао поново самосталан за живот.
Мр. сц. Наташа Пејановић-Шкобић, специјалистица неурологије, за болнички лист Глас здравља казала је да је код пацијента болест почела 2002. године.
“Марко је у више наврата лијечен у Загребу у Клиници за инфективне болести ‘Др. Фран Михаљевић’, а код нас је упућен на хоспитализацију прије мјесец дана, у студеноме, због погоршања неуролошкога статуса, односно погоршања неуролошких симптома његове примарне болести. Пацијент је у протеклих 16 година вођен под дијагнозом стања након пребољеног менингоенцефалитиса с нејасним промјенама на магнетској резонанци мозга. Када смо успоредили опис ранијих налаза магнетске резонанце те затим урадили контролни снимак тијеком ове хоспитализације, увидјели смо да су исте промјене на мозгу биле присутне на самом почетку болести, само што су биле непрепознате као и основна дијагноза. Након опсежне дијагностичке обраде, неуролошке, инфектолошке и имунолошке, постављена је сумња на аутоимуну болест, конзултиран је имунолог и тек онда је постављена права дијагноза”, казала је др. Шкобић појашњавајући да је приликом доласка у мостарску болницу пацијент био у уистину лошем стању по питању свих функција, како због присутности тешких моторичких симптома, тако и због пратећих психичких и емоционалних симптома.
“У принципу, он је био потпуно непокретан човјек, везан уз постељу, није говорио, није јео, није могао контролирати столицу, мокрење, уистину тежак болесник, један од оних који представљају прави изазов за постављање точне дијагнозе и укључивање одговарајуће терапије, али исто тако и један од оних болесника због којег сте истински сретни када га видите опорављеног како нормално хода, прича, једе и самостално функционира за тако кратко вријеме након укључења одговарајуће терапије”, истакнула је др. Шкобић.
У свих ових 16 година Марко је сваких годину до двије ишао на хоспитализацију у Загреб, која је знала трајати и по мјесец дана. Примао је терапију након чега би наступило краткотрајно побољшање.
Сарадња двије докторице
“Ријеч је о системском васкулитису непознате етиологије којег карактеризира опетовано појављивање оралних афтозних улцерација, гениталних улцерација и других кожних промјена, те очних лезија уз могућу захваћеност локомоторног, кардиоваскуларног, гастроинтерстиналног и живчаног сустава. Болест је ријетка с обзиром на наш земљописни положај јер доминантно се јавља код азијских и еуроазијских народа, те се назива и болест пута свиле. Сматра се да је ријеч о аберантном имуносном процесу потакнутом дјеловањем за сада непознатог инфективног или другог околишног чимбеника у генетски предиспонираних особа” , појаснила је др. Павловић-Розић.
Код прегледа болесника Марка Бељана, како је истакла, могле су се установити оралне болне улцерације на слузници језика и непца, гениталне улцерације које су биле локализоване на скротуму, периорбилатна бол уз опацитете и папулопустулозне лезије на кожи леђа. Код увида у ранији МР мозга и медицинску документацију могло се закључити да је ријеч о захваћености базалних ганглија, тромбозе синуса дуре и асептични менингитис.
Све је то, према ријечима др. Павловић-Розић, указивало на афекцију централног нервног система. Познато је да се код 5-10 одсто болесника унутар пет година од почетка болести јавља захваћеност живчанога система. За Бехцетову болест је специфична и хипереактивност коже након мањих траума /патеригија/.
“Позитиван налаз у облику мале еритематозне папуле развије се у времену од 24 до 48 сати након стерилног дермалног убода. Исти смо учинили код нашег пацијента који је био позитиван. Будући да не постоји патогномичан клинички нити лабораторијски налаз, дијагноза болести се поставља на темељу дијагностичких критерија”, појаснила је др. Павловић-Розић, клинички имунолог и алерголог за Глас здравља.
“Послије дијагностицирања болести приступили смо примјени терапијских смјерница за лијечење према ЕУЛАР-у. Терапијске комбинације одредили смо према органу који је захваћен. Примијенили смо због болести можданог паренхима и мукокутаних промјена паренетрално кортикостроиде уз азатиоприн. На терапију је постигнут добар клинички одговор. Пацијент може контролирати мокрење и столицу, самостално ходати и разговарати”, с изнимним задовољством појаснила је др. Павловић-Розић.
Сматра да се ”људи требају водити Кантовим императивом, односно да треба дјеловати по оној макисми за коју би хтјели да буде универзални закон свима у свему што раде. Треба се само замислити у пиџами с друге стране, а важна је и радост коју смо доживјели сви ми који смо га лијечили. Након десет дана хоспитализације на Интерном, пацијент иде кући с терапијом која јест доживотна, али захваљујући којој Марко има живот неовисан о другим особама”.
Посљедњих 16 година Марко је лијечен у Загребу, јер су до сада из Ливна имали ту могућност да своје пацијенте шаљу директно за Загреб, док сада практички пацијенте морају прво послати у Мостар, што се по Маркову примјеру показало, као сретна околност. На успјешном завршетку приче о пацијенту Марку Бељану из Ливна, осим др. Пејановић-Шкобић и др. Павловић-Розић, били су укључени и инфектолог др. Сања Шање и дерматолог др. Анита Гунарић из СКБ Мостар. Тимски рад лијечника различитих специјалности се и овај пут показао као кључни фактор у успјешном лијечењу болесника.
Пацијенти који су лежали с Марком у соби свједоче наглом и убрзаном опоравку њиховог болничког цимера, а сваки покушај да Марко нешто каже заврши с лицем натопљеним сузама радосницама и погледом упућеним лијечницама, Наташи и Дарији, које су му својим знањем и хтјењем, уистину поклониле најљепши дар за Божић, а то је успјешно лијечење. Заваљујући њима, Марко одлази кући опорављен и на својим ногама, а Божић 2018. за Марка Бељана и његову породицу је засигурно један од најсретнијих у животу.
(bljesak.info)
