Хицима испаљеним из снајпера из дијела Сарајева под муслиманском контролом, на данашњи дан прије 26 године, убијене су српске дјевојчице Милица Лаловић и Наташа Учур у сарајевском насељу Грбавица.
За тај злочин, као и у многим другим случајевима убистава српских цивила, нико никада није одговарао.
Снајпериста са зграде “Лориса” на тадашњем Тргу Пере Косорића, а сада Тргу хероја, убио је 11. марта 1995. године десетогодишњу Милицу и деветогодишњу Наташу које су се играле ластиша у Улици Раве Јанковић, испред зграде на броју 59, у насељу које је тада било под српском контролом.
Предсједник Удружења породица погинулих бораца и несталих цивила Сарајевско-романијске регије Милка Кокот рекла је раније да случај ових убијених дјевојчица, нажалост, није једини, јер су многа српска дјеца у дијеловима Сарајева под српском контролом убијана и тешко рањавана, али да за то никада нико није процесуиран.
“Српска дјеца и цивили нису убијани и тешко рањавани само на Грбавици него и другим дијеловима Сарајева који су у рату били под српском контролом – Војковићима, Грлици, Врацама…”, истакла је Кокотова.
Она подсјећа на чињеницу да је у Сарајеву у том периоду дјеловала група “Шеве”, чији су снајперисти убијали, не само српске цивиле у дијеловима града под српском контролом, него и српске и бошњачке цивиле, међу којима и дјецу, у Сарајеву под муслиманском контролом, а за то окривљивали Србе.
Само осам мјесеци прије потписивања Дејтонског мировног споразума Милица и Наташа одиграле су своју посљедњу игру, коју је прекинута смрћу које је дошла из дијела града гдје су рођене и живјеле.
Дјевојчице су одмах превезене у болницу Касиндо. У записнику из болнице пише да је Милица довезена мртва, док је Наташа умрла 15 минута након пријема.
Према свједочењима тадашњих становника Грбавице, у вријеме када су убијене дјевојчице није било никаквих ратних дејстава, јер је био склопљен споразум о примирју које су надгледали француски и руски припадници међународних војних снага.
На само неколико десетина метара од њихових пунктова који су били распоређени на линији раздвајања између двије зараћене стране хладнокрвно су убијене Милица и Наташа.
Према наводима свједока, дјевојчице је убио С.П, припадник 101. бригаде такозване Армије БиХ. Сарајка Фатима Бајрамовић свједочила је да је то учинио Сејо Пискић који је рођен 1956. године у Грачаници.
“Ко зна колико их је снајпериста посматрао и око 15.30 часова одјекнула су два пуцња”, посвједочио је својевремено Милан Павловић из Сарајева.
Свједоци су испричали да се Пискић јавно хвалио да је из снајпера убио дјевојчице и још 20 Срба у насељу Грбавица. Привођен је, али никада није процесуиран. Овај случај не постоји у правосудним институцијама.
Данас нема информација гдје се Пискић налази, а спекулише се да је погинуо или умро.
Упућени у функционисање тадашње Армије БиХ тврде да је Пискић био само дио ланца команде и да је из снајпера на српска подручја пуцао по задатку свог команданта, што значи да би за овај злочин морали да одговарају руководиоци 101. бригаде, или они који су им у систему командовања били надређени.
Кокотова истиче да не изненађује да и овај случај није судски процесуиран, јер је то постала пракса правосудних институција БиХ када је ријеч о српским жртвама, док се с друге стране Срби редовно процесуирају и изричу им се максималне казне.
Остало је забиљежено да је тадашњи бошњачки вођа Алија Изетбеговић рекао да убијене дјевојчице за њега нису Српкиње, већ грађанке Сарајева.
Миличини родитељи рекли су једном, када су смогли снаге да говоре о трагедији која их је погодила, да су се у Сарајево вратили из избјеглиштва у Војводини на њен наговор.
Наташа и Милица сахрањене су једна до друге на гробљу Миљевићи у Источном Новом Сарајеву, само на неколико километара од града у којем су рођене, који су вољеле, а из којег им је на њихову љубав одговорено мржњом која их је и убила.
(srna)
